Добрилина смрт

Или: зашто белоглави супови најтеже подносе лудило „ниских времена“кроз која, управо, пролази Србија

Добио сам прстен од белог злата! Донео ми га из Вероне, Павле, мој агент ЦИА. Али, не сплеткарите, нисмо Ромео и Јулија! Прстен ми шаље мој земљак Дача Трамп, родом из села Црнче код Беле Паланке, а, иначе, на привременом је раду у Овалном кабинету у Вашингтону. А којим поводом прстен? Јавио сам му, бато, да је мог Алека, у Сочију, примио Путин бр. 4! А размислите и сами! Ако је Русија озбиљна држава, да ли би се Путин бр. 1 састајао дванаест пута са неком замлатом из Јајинаца која тврди да је Мали Шенген „будућност за нашу децу“док му Еди Рама кроји Велику Албанију?! И куд му, у Сочију, дадоше пушку краља Милана! Шта ако је мој Алек упери ка НИН-у?! И нећу да се смирим све док пушка краља Милана не заврши, рецимо, у Народном музеју као надокнада за оне Рерихове слике које, ономад, Медведев однесе за Москву.

Уз еспресо у „Делфију“зурим дуго у једну читуљу из Политике. Прошло, бре, деветнаест година откако је умро мој „луди“Милић од Мачве. А он ме урокљиво гледа са читуље и подсећа да се „Београд налази на трулој панонској греди и када дрмне неки јачи земљотрес, српска престоница урушиће се као Вавилонска кула, а која је, такође, била на – Калемегдану“!? А урушавање старог Београда је, увелико, почело. Нестају, преко ноћи, јужноврачарске кућице и двориштанца, „контроверзни“грађевинари подижу безличне вишеспратнице за неке „контроверзне“станаре који те попреко гледају. Једног јутра, нећу, бре, да препознам ни Грочанску!Али, важно је да је, поред мене, ракија Бранка Драгаша из Лике и Николико вино из Клека, онда ми ни оваква Грочанска не смета!

Него, умрла Добрила! Та вест ме је, баш, потресла! Званично, „био је то сплет несрећних околности“?! Добрила је пронађена мртва у „колонији белоглавих супова на Увцу“. Била је, дословце, уплетена и

разапета, „у високом шибљу између четири дрвета“. Да! Добрилина голгота збила се, на стотинак метара где је, лане, испилила своје орлиће.

Из Видовданске, са јужног Врачара, веслам, на сувим веслима, преко брда и планина до Увца, све мислећи на Добрилу, али и на Бранка Миљковића! Ох, небеса, није се, ваљда, и Добрила убила?! То ми, некако, иде уз прејаке песнике и белоглаве орлове. Они најтеже подносе лудило „ниских времена“кроз која, управо, пролази Србија. А, сетите се, Добрила је, пролетос, очајна због свега, напустила Србију и нашли су је, изнемоглу, скоро мртву, на турско-сиријској граници. Бранко је, пак, очајан, одлетео само до Загреба и нашли су га обешеног у неком загребачком парку. Добрилу су спасли турски чобани, а поред обешеног Бранка су само бленули случајни поноћни пролазници. Бранка су мртвог донели у Ниш, а Добрила је жива враћена авионом из Турске. И постала је мајка, била је умиљатија и питомија, и, одједном, „обесила“се на Орловици! Честа су таква самоубиства...

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, дели моје мишљење: „Добрила је, и те како, осетила близину грађанског рата који се, увелико, припрема Србији! И хтела је прометејским самоубиством да на то упозори! За почетак би, по мени, требало да се склони двоглави орао дегенерик из државног грба који је Србима подметнут још од Немањића. Те две орлове главе кљуцају се, вазда, и, отуд српска неслога! И, под хитно, у државни грб ставити Добрилу, белоглаву орлицу!“

Те вечери, по Добрилиној смрти, моја Грета одвела ме да гледам Дан када је Ниче плакао у театру „Вук Караџић“.И Ниче је убедљиво плакао само задњих десетак минута мада је и то, сасвим, довољно за иоле паметног човека.

Него, моја Црна као да је скроз пошашавила: „Шта ако је Добрилу упуцао твој Алек из пушке краља Милана?! А једноглави супови су, схвати, само сувишна ставка у државном буџету...