Деведесете нису ни одлазиле

ИВАН ЧОЛОВИЋ, ПИСАЦ И ЕТНОЛОГ

Познати aнтрополог, есејиста и уредник „Библиотеке 20. век“говори за НИН о својој награђеној прози о сликарима, изгубљеном роману, „новим“деведесетим, опозицији која опет не зна шта ће 6. октобра и објашњава како су се после пада Берлинског зида умножили други зидови

Познати aнтрополог, есејиста и уредник „Библиотеке 20. век“говори за НИН о својој награђеној прози о сликарима, изгубљеном роману, „новим“деведесетим,

опозицији која опет не зна шта ће 6. октобра и објашњава како су се после пада Берлинског зида умножили други зидови

Књигу Ивана Чоловића Слике и прилике, награђену признањем за нефикцијску књижевност које је ове године први пут доделио Дом културе Студентски град, чине кратки текстови о сликама и сликарима. Уз издање иде четрдесетак посебно одштампаних илустрација-налепница, за празна поља остављена читаоцу.

Алберто Мангел подсећа да је 1911. Мона Лиза украдена из Лувра, али да су људи и даље долазили да зуре у празан простор са четири ексера која су држала слику, као да је то одсуство скривало неко значење.

Сличан ефекат произвело је дизајнерско решење групе Шкарт. Било да пише о сликама свог брата Мише, делу Марија у ружичњаку Штефана Лохнера, Ван Ајку, портретима Расина, или Андреу Шабоу што фотографише гробља - Иван Чоловић пажљиво отвара фиоке са сећањима.

Он маказама исписује успомене на Келн, Париз, Црес и деведесете, играјући се старим текстовима о ликовним уметницима, онако како Гадомски обично извади фиоку из стола или ормана, испразни је, па на њеном дну наслика једрењак.

Без разметања сувишним речима, не наносећи шпахтлом много боје, Иван Чоловић, у овом посебном издању „Библиотеке 20. век“, премерава „живот и комадић зида тако добро насликан жутом бојом“.

Средином седамдесетих, у Хагу, изненада се нађе пред Вермеровом сликом Поглед на Делфт. Сећајући се Прустове епизоде у којој писац Бергот умире пред тим платном, док размишља о небеској ваги на чијој једној страни види сопствени живот, а на другој савршено насликани детаљ, писац Слика и прилика обазриво, најчешће једним потезом, али опет снажно, репродукује успомене, транспонујући тему на ниво личности, како је у дневницима сањарио Жид.

Слике и прилике. Редом којим су се указивале отварате сећањем на породицу, на породични портрет чији је аутор ваш брат, сликар Миша Чоловић. Кажете: „Можда је ова слика кључ за разумевање онога што ће од нас и међу нама бити“. Како се отворио овај рукопис?

То је требало да буде једна од оних књига које се пишу саме, како Ранко Бугарски зове књиге састављене од раније, разним поводима и у разним приликама, написане и објављене текстове, које аутор има само да састави и уз кратак предговор претвори у књигу. Сетио сам се да имам приличан број текстова о сликарима и сликама и да би се од тога могла направити књига, односно да је већ имам. Али, кад сам узео да поново читам те текстове, показало се да књигу у ствари немам, да се она није „сама написала“, него да већину текстова морам из темеља да прерадим и да морам да напишем и неколико сасвим нових текстова, па тако и овај који помињете, о мом брату сликару. Први пут сам се потрудио да нешто кажем и о његовој слици направљеној према старој фотографији наше породице, из времена кад смо живели у Крагујевцу. Слика већ годинама стоји на зиду мог стана и много ми значи, волим је. Написавши ових неколико речи о њој, објаснио сам себи шта ми она значи и зашто је волим.

У есеју о сликама које садрже сопствену умањену репродукцију откривате да сте током шездесетих писали роман под насловом Елипса.

Да, у то време сам био убеђен да ћу бити нека врста прозног писца. Писао сам чланке о књижевности и приказе књига у новинама и часописима, али сам почео да објављујем и прозу. Кад је часопис Књижевност 1962. године објавио један мој дужи прозни текст, мислио сам да је моја каријера романописца већ почела. А у прози коју сам тада писао био је видљив утицај Жидових Мочвара. И ја сам, као писац Мочвара, писао о томе како пишем и шта моји пријатељи говоре о мом писању. Међутим, такозвани живот одвео ме је у другом правцу, па сам уместо романописца постао етнолог. Не жалим због тога. Јер, и као етнолог могу да се остварим као писац, онако како су то учинили етнолози и антрополози попут Малиновског или Леви Строса. Зато ми је драго што је моја књига о историји косовског мита Смрт на Косову

Косово је и данас „златна грана српске политике“, како сам пре скоро тридесет година назвао устоличење Косова у улогу „најскупље српске речи“

пољу пре две године добила награду „Мирко Ковач“за есеј. Дакле, да сам постао романописац, можда бих добио награду „Мирко Ковач“за роман. Није ли то, мање-више, исто…

Деведесете су важна тема у Сликама и приликама. Шта мислите о тези да нам се данас враћају те године?

Слажем се са онима који кажу да се деведесете не враћају, јер нису ни одлазиле. Разуме се, велика је ствар што већ скоро двадесет година живимо у миру. Али, као што многи примећују, ратови су престали на терену, али ми смо у менталном погледу и даље у рату. Или, можда је боље рећи: владајуће елите свесно негују ратни, ратоборни менталитет. Оно што нам данас у Србији говоре политичари на власти и њима верни медији и даље је испуњено мржњом према суседима и лажном бригом за Србе изван Србије, мање-више истим запаљивим речима од пре тридесет година. Као да се Србија спрема за нове ратове. И опет ће, ако буде среће? О томе говори и чињеница да је критичко преиспитивање ратне прошлости и националистичке идеологије и дистанцирање од ратних злочина и злочинаца, препуштено цивилном друштву и ретким независним медијима, и то као ствар наметнута споља, из иностранства, са Запада, којом се намерно поткопавају српска слога и снага. Да ли је главни разлог томе што су данас на власти и уз власт у Србији многи од оних који су били власт и деведесетих, укључујући и данашњег шефа државе и данашњег министра иностраних послова? Не бих рекао. Да ли је само у њиховом интересу да се данас политичка Србија не сећа деведесетих као година разарања, пораза и општег суноврата, него као година херојског отпора агресорима, као година велике националне жртве и националне славе? Не бих рекао. Да ли је само Вучићу, Дачићу, Вулину, Шешељу, Палми и другим политичарима чија је каријера почела деведесетих, потребно да као хероје дочекају и награђују официре који су одслужили вишегодишње казне затвора због злочина које су српска полиција и војска починиле у ратовима деведесетих? Не бих рекао. Да ли би они то радили да нису проценили, и то несумњиво тачно, да политика деведесетих, заснована на освајању простора на коме живе Срби и на обрачуну са другим према Србима непријатељским народима који се ту налазе, није много изгубила од своје привлачности и попу

ларности? Не би. Да ли су само они за то одговорни? Нису.

Уколико говоримо о враћању у деведесете, поменимо и 5. октобар. Тада се опозиција удружила, без обзира на различите програме странака. Данас се опозиција поново уједињује?

Да, намеће се поређење садашњих протеста против Вучића и оних против Милошевића с краја деведесетих. Као што се намеће и сећање на такозвани 6. октобар, заједно с питањем шта можемо очекивати да ће бити кад једном падне Вучић. У време протеста против Милошевића, често сам на питање шта очекујем од тих протеста одговарао да једва чекам да Милошевић коначно падне с власти, па да не морам да будем са разним будалама само зато што су против Милошевића. Дајте да сад завршимо с Милошевићем, мислио сам, мислили су и други тада, па ћемо, кад се његовим одласком створе услови да Србија добије нову, демократску, проевропску власт, лако да се ослободимо екстремних десничара, ратоборних шовиниста и хулигана који нам сад помажу да отерамо Милошевића. И у прво време изгледало је да је наша рачуница тачна, али већ после неколико година, а посебно после Ђинђићевог убиства, показало се да су боље од нас „паметних“рачунале „будале“, јер се ускоро националистичка десница, оживљавајући програм који Милошевић није умео да реализује, докопала власти, а није било потребно дуго чекати да њени носиоци постану људи политички стасали уз Милошевића, Миру Марковић и Шешеља. Да се разумемо. Овим сећањем на развој догађаја после успеха уједињене опозиције да сруши Милошевића, и неуспеха да сруши програм његове политике, не желим да одвратим садашњу опозицију од тога да се уједини да би срушила Вучића. Али сада би лидери опозиције морали да имају пред очима искуство 6. октобра, и да не мисле само на то како се решити Вучића него и на то шта долази после. Не видим да се о томе говори. Или, тачније, у ономе што се о будућности Србије говори не видим јасно дистанцирање од идеологије и политике садашње власти. Не видим пројекат демократске, мирољубиве, антинационалистичке и проевропске Србије. Пројекат који би довео до стварне, а не само персоналне промене.

Не мислим да сам на некаквом културном острву. Пре бих рекао да сам на културној маргини. А волим да мислим да сам маргину изабрао, да на њу нисам гурнут

Поднаслов претходне књиге Смрт на Косову пољу јесте „Историја косовског мита“. У којој мери тај мит оптерећује нашу стварност?

Косовски мит се и данас интензивно политички експлоатише. Косово је и данас „златна грана српске политике“, како сам пре скоро тридесет година назвао устоличење Косова у улогу „најскупље српске речи“. Главни политички слоган и данас је „Косово је срце Србије“, који је радо користио Милошевић. Ево, Марко Ђурић, шеф канцеларије за Косово и Метохију, неуморно понавља да је такозвани видовдански завет - завет сваког Србина. А тај је завет унет и у Стратегију културног развоја Србије за текућу деценију (2017-2027). Он је ту „херојска димензија“српске културе, чија је функција „самоодбрана друштва од егзистенцијалних и идентитетских изазова“. Наведене су у овом документу и просветитељска и демократска димензија српске културе, али њима није дат тако важан значај. Хоће се рећи: могла би Србија и без њих, без просветитељства и демократије, али не и без косовског завета. Али, приметиће неко, зар Вучић, кад је недавно власт покренула политичку кампању названу „Унутрашњи дијалог о Косову“, није нагласио да ту нема места за „митски приступ“. Јесте, али он, као и други који се декларативно одричу косовског мита, одричу се само такозване небеске Србије“, одричу се политике која брине о небеском царству, него се тобоже реалистички и прагматично обавезују да брину о земаљској Србији. Међутим, косовски мит је настао управо одбацивањем небеске зарад земаљске Србије, односно ревизијом црквене верзије косовског предања, према којој се Лазар определио за небеско царство. Од самог почетка, то јест од средине 19. века, Лазар је спуштен на земљу, с образложењем да се он само из тактичких разлога повукао на небо, да би прикупио снаге за ново освајање земаљског царства. У ствари, он је изгубио главну улогу у тој причи. Главни јунак политичког косовског мита у ствари је Милош Обилић, а не Лазар.

Разговарамо на тридесетогодишњицу пада Берлинског зида. Пре десет година уредили сте важно дело Зид је мртав, живели зидови. Наслов вашег есеја у том зборнику гласи: „Све је почело у Србији?“

Надам се да нећу бити нескроман ако кажем да је ова књига и данас актуелна, да много тога што су аутори овде објављених текстова написали пре десет година важи и данас. Полазна идеја овог зборника, запажање да су се после пада Берлинског зида умножили други зидови, како на Балкану тако и у другим крајевима Европе и света, важи и за данашњу ситуацију. Штавише, зидови подигнути између нових држава на тлу Југославије изгледају још виши и непрелазнији. У прилогу за тај зборник који помињете, ја сам анализирао једну од главних стратешких, пропагандних идеја коју су лансирале Милошевићеве присталице кад су почеле политичке промене у Источној Европи и кад је пао Берлински зид. Идеја је била у томе да се каже да су те промене већ извршене у Србији, да је у Србији завршена антибирократска револуција која руши ригидне комунистичке режиме на Истоку Европе. То јест да се у Србији већ „догодио народ“, да је код нас „народ проговорио”, што се сад догађа у другим комунистичким земљама. Кратко речено, уместо изградње стварног демократског политичког система, Милошевићева Србија разрадила је технике популистичке и националистичке демагогије, које се и данас примењују.

Како видите своје место у овдашњем културном животу? Да ли је то „острвска усамљеност“, уколико смем да се послужим синтагмом из Слика и прилика?

Не мислим да сам на некаквом културном острву. Пре бих рекао да сам на културној маргини. А волим да мислим да сам маргину изабрао, да на њу нисам гурнут, потиснут. После вишегодишњег искуства рада на маргини, чини ми се да је мој избор маргине у ствари победничка стратегија, јер срећа оних који су изабрали централне позиције кратко траје, кратко се ту задржавају, па нестају без трага. А ево мене ту, по страни, где сам увек био. Хвала на питању, сасвим сам О.К.