ЕКСТРЕМНО ДЕСНО ПОСТАЈЕ ТЕСНО
Радикали и остали
Чиме се могу објаснити повећане амбиције играча са крајње деснице и да ли се, с обзиром на скоре промене Закона о референдуму, спрема терен за амортизацију незадовољства у случају договора о Косову
Када је, прошле седмице, Војислав Шешељ оценио да је Крушик склапао неповољне уговоре са приватном фирмом ГИМ, те да у тој фирми постоји сукоб интереса јер је отац министра унутрашњих послова Небојша Стефановић „у најмању руку запослен“у њој, многи су оценили да је на помолу „пуштање низ воду“једног од најближих сарадника Александра Вучића, у неким теоријама чак и „броја два“у држави.
Али, чињеница да за Шешељев апел да се преиспита пословање Крушика није било места у провладиним медијима, дала је на значају другим тумачењима разлога за радикалско испаљивање стреле у министра Стефановића, и то свега неколико дана након најаве могућег бојкота пролећних избора странке која, углавном, делује у складу са интересима некадашњег истакнутог члана.
Једно од популарнијих тумачења је оно којим се Шешељево понашање доводи у везу са све очигледнијим државним протежирањем екстремно десничарске звезде у успону – Мише Вацића: према тим теоријама, лидер радикала је, заправо, протестовао због појаве конкуренције, пославши поруку да може и да одустане од конструктивног понашања и преметне се у суштинског опонента.
А има и нешто блажих тумачења, према којима је изненадно радикалско опозиционо деловање само резултат потребе да се, уочи скорих избора, подигне рејтинг, како би се повећале шансе за прелазак цензуса. Јер, након дебакла на прошлогодишњим београдским изборима, на којима је листа СРС, са свега 2,34 одсто освојених гласова, остала испод црте, радикали имају разлога да брину од могуће репризе: било је, додуше, истраживања јавног мњења у којима су „виђени“изнад цензуса, али то баш и није правило без изузетка. Управо је ове седмице, рецимо, објављено истраживање агенције Фактор плус,
према коме би за СРС гласало 3,1 одсто бирача, што је значајно испод „магичних“пет процената који омогућавају улазак у парламент.
Политичку будућност могле би, притом, додатно да им закомпликују амбиције све већег броја потенцијалних играча заинтересованих за борбу за исто бирачко тело.
За изборе се, осим поменутог Вацића, спремају и Заветници, који су се летос регистровали као странка, а акцију скупљања неопходних потписа за то пратиле су спекулације према којима су у томе имали огромну помоћ владајуће СНС. У прилогу ТВ Н1, који је покушавао да провери те наводе, Милица Ђурђевић Стаменковски, гласноговорница нове странке, упитана да ли има проблем с тим да неко буде члан СНС и Заветника, одговорила је одречно. „Није реч о организованом скупљању, просто постоје људи који на приватној линији припадају неким другим странкама, а одазвали су се својим комшијама који воде одбор Заветника и помогли да се тај процес проведе крају“, рекла је најпознатија личност странке која је, на парламентарним изборима 2016. освојила мање од један одсто гласова, али је то није обесхрабрило, па је учествовала и на београдским изборима, где је освојила око 5.000 гласова.
Изборне намере најавио је и Горан Давидовић Фирер, вођа Националог строја, а у медијима се спекулисало о таквим амбицијама покрета Левијатан који се, наводно, бави заштитом животиња, али тиме што прети људима и предузима веома бруталне акције - и притом се интензивно бави сатанизовањем опозиције актуелном режиму. Још увек, међутим, нема потврде таквих амбиција, а лидери Левијатана су на свом твитер-налогу објавили видео у коме помињу само могући излазак на изборе „некад, тамо, у будућности“.
У целу рачуницу ваљало би укалкулисати и чињеницу да на део гласачког корпуса који заступа екстремно десничарске ставове рачунају и Двери – које се залажу за бојкот предстојећег гласања.
На први поглед, зато, могло би се говорити о потпуно бесмисленим покушајима поменутих странака да се докопају парламента – с обзиром на резултате досадашњих избора, али и имајући у виду показатеље из истраживања јавног мњења. Према речима социолога Зорана Гавриловића из Бироа за друштвена истраживања (БИРОДИ) потенцијал у бирачком телу коме се екстремно десничарске организације обраћају је око четири одсто, којима би се могло додати још толико „конзервативаца“– дакле, негде око осам процената укупно.
Најава изборног бојкота од стране доброг дела опозиције донекле мења рачуницу, јер мања излазност бирача значи и мањи изборни цензус – а то повећава шансе иначе бесперспективних изборних такмаца и рецимо да би могло представљати разлог за улазак у трку.
А да ли је то баш једино могуће објашњење појачане активности на екстремној десници – или би, рецимо, ваљало обратити пажњу и на најаву доношења новог Закона о референдуму и народној иницијативи, којим се,
Власт амортизује раст екстремне деснице тиме што им узима теме, али се ситуација може променити уколико неке од нових странака уђу у парламент и добију могућност да постану аутономне, што сада нису
суштински, битно олакшава промена Устава, укључујући и преамбулу о Косову? Према речима надлежног министра Бранка Ружића, наиме, Нацртом закона о референдуму и народној иницијативи, о коме се јавна расправа завршава ове седмице, предвиђено је да за успех референдума више није потребна излазност већа од 50 одсто уписаних бирача, већ ће се усвајати одлука већине изашлих.
Да ли се, имајући такву новост у виду, може размишљати о, рецимо, употреби екстремно десничарских странака у некој врсти амортизовања незадовољства у друштву у случају евентуалног доношења непопуларног договора о Косову?
Гавриловић мисли да то јесте могуће и као пример наводи судбину Параде поноса – све оно насиље које је годинама пратило тај облик јавне борбе за права сексуалних мањина, изненада је нестало када су на власт дошли преименовани радикали са проевропским намерама, којима није у интересу онемогућавање кретања мањинској популацији.
Али, није то једина потенцијална корист коју би власт могла имати од деловања екстремне деснице. Ту је и она позната улога „страшила“пред међународном јавношћу, захваљујући којој се лакше добија „разумевање“за аутократску владавину, али и права „благодет“на унутрашњем плану, у виду велике помоћи у дисциплиновању противника власти. Вести о томе, уосталом, добијамо готово свакодневно, било да је реч о Вацићевим претњама Небојши Зеленовићу и Мариники Тепић или, рецимо, Шешељевим увредама на рачун (углавном женског дела) припадника опозиције и критичке јавности. А чули смо и од Сузане Васиљевић, саветнице председника Србије, да су за бацање претећих летака у двориште те ТВ Н1 одговорни „десничари“- иако истрага у том тренутку није била резултирала таквим сазнањима.
Да ли се таквим, по свему судећи, планским додавањем гаса екстремној десници, цело друштво помера у опасном правцу? Можда не нужно: Гавриловић каже да „ми већ имамо на власти латентни етнонационалистички
приступ“те да владајући напредњаци фактички узимају теме екстремној десници, чиме амортизују њен раст. Он примећује и да им режим не дозвољава да се представе јавности у главним медијима - присутни су, углавном, путем социјалних мрежа, одакле узнемиравају део независних медија и јавности осетљиве на питања кршења људских права. Ситуација би се, међутим, могла променити уколико би те странке ушле у парламент и добиле могућност да постану аутономне, што, према његовом мишљењу, сада нису.
А да ли је то баш сасвим немогуће? Колико год вероватноћа деловала незнатно, остаје чињеница да су радикали у парламенту скоро три деценије и да је Миша Вацић прошао на изборима у Медвеђи и „алтернативним путем“добио одборнике у још неколико општина. А, што се тиче утиска да дотични не поседује капацитет за политичко деловање, ваља се упитати: ко је, пре 2012, могао да поверује да ће, рецимо, Александар Вулин постати битан политички фактор?