ВЛАСТ ТРЕТИРА УНИВЕРЗИТЕТ КАО ЈАВНО ПРЕДУЗЕЋЕ
БОЖИДАР РАДЕНКОВИЋ, ПРОФЕСОР ФАКУЛТЕТА ОРГАНИЗАЦИОНИХ НАУКА
Друштво Божидар Раденковић
Политичари гледају на Универзитет као на изборни плен. Они који негирају плагијат Синише Малог нису достојни да буду професори. Надам се да ће ментор, чланови комисије за оцену и одбрану дисертације, чланови етичких и стручних комисија добити бар јавну опомену, а декан ФОН-а би морао да поднесе оставку. У супротном биће то јасан сигнал да је на Универзитету могућа обмана без икаквих санкција
Одбор за етичка питања Универзитета у Београду, како је раније најавила ректорка Иванка Поповић, требало би до 22. новембра да донесе коначну одлуку о томе да ли је министар финансија Синиша Мали плагирао докторску дисертацију или није. За професора Факултета организационих наука Божидара Раденковића нема никакве дилеме, али је остао у огромној мањини када је Наставно-научно веће ФОН-а одлучило да је јавна осуда за неакадемско понашање примерена казна. Без устезања је прихватио молбу НИН-а да одговори на питања о спорном докторату, понашању колега са факултета и све снажнијим притисцима извршне власти на Универзитет, иако су Раша Карапанџа, Даница Поповић, Огњен Радоњић и други професори који су указивали да је Мали плагирао докторат, завршили на насловним странама таблоида.
Све чешће чујемо апеле појединих професора, па и ректорке, да се
мора сачувати аутономија Универзитета. Имате ли утисак да је она угрожена и ако јесте, како је до тога дошло?
Аутономија универзитета је вид слободе која постоји с разлогом. Платон је основао академију, претечу универзитета, да би млади могли у слободном окружењу да се припремају да успоставе бољи политички, друштвени и привредни систем. Од тада се слобода универзитета огледа у неповредивости простора за наставу, слободи професора да бира садржаје и начин предавања, слободи студента да бира која ће предавања похађати и слободи колектива да бира професоре и управу. И док се у свакој цивилизованој држави ове слободе гарантују законом, академска слобода Универзитета у Београду је често ограничавана, од мајског преврата 1903. до Шешељевог Закон о универзитету из 1998. када је министар указима постављао универзитетску управу, ректоре, декане и редовне професоре. Након
више година херојског, готово герилског отпора и отказа за 200 наставника и сарадника, 5. октобра 2000, уместо катарзе и дуго очекиване слободе, добили смо комесаре и принудну управу на факултетима. Тадашњи министар просвете Гаша Кнежевић, који је због Шешеља дао отказ на Правном факултету, није укинуо спорни закон, већ је наставио да поставља ректоре, декане и редовне професоре још две године, једнако дуго и са истим еланом као и његови озлоглашени претходници. Тек након великог притиска јавности 2002. је враћен незнатно измењен закон који су 1992. изгласали социјалисти Слободана Милошевића. Начелна решења, којима се дефинишу академске слободе до данашњих дана се нису много мењала, али се у пракси доста тога променило. Слобода избора начина извођења наставе је знатно ограничена болоњским процесима, који су професоре универзитета натерали да се спусте на гимназијски ниво припреме и извођења наставе по тачно дефинисаним и прописаним акредитованим наставним јединицама. Критеријуми за изборе у звања су са фискалном прецизношћу усаглашени са интересима неколико водећих светских издавача научних часописа. Академска слобода колектива да наставника бира у наставно звање свела се на пуко пребројавање импакт фактора, цитираности и h-индекса у часописима и публикацијама глобалних издавача, на сличан начин како то раде порезници.
Рекло би се да је стање више него забрињавајуће?
Најновије ограничавање слободе долази преко дуалног система образовања, који из својих интереса намећу мултинационалне корпорације. Ако се дуално образовање на Универзитету буде дословно примењивало, то ће неизоставно довести до тога да професори буду асистенти индустријским инструкторима, а универзитетске дипломе буду цењене само као додатак мајсторским писмима. Још давне 1907. тадашњи ректор Јован Цвијић је као најважнији разлог што Универзитет „још не даје праве резултате“навео „партијску узрујаност“. Та „узрујаност“је потрајала до данас. Политичке елите и тада, као и сада гледале су на Универзитет као на изборни плен. До академских слобода и уређења универзитетског живота им је стало као до лањског
Случај доктората министра финансија је као на длану показао сву беду злоупотребе аутономије Универзитета, посебно на ФОН-у, али и дезоријентисаност и неспособност власти да схвати да је урушавање Универзитета подривање можда још јединог преосталог стуба српске државе
снега. Најважнији су им партијски и лични интереси. Поменути Шешељев Закон о универзитету за своје владавине једнако су дуго примењивали и Војислав Шешељ и Зоран Ђинђић. Идеолошка различитост им у томе није сметала. Имајући то у виду, било би сасвим необично да се сада у владајућој странци не сањају снови о Универзитету као каквом јавном предузећу за угњездивање заслужних партијских кадрова. Вероватно се некима јављају и слатке мисли о томе да би се поново могле додељивати универзитетске дипломе декретом за партијске заслуге, како се то радило после Другог светског рата. Требало би се присетити да је Универзитет у Београду, не тако давно, имао партијски комитет, а да је Јосип Броз био почасни доктор универзитета у Љубљани, Загребу, Београду, Сарајеву, Скопљу, Приштини и Новом Саду. Наравно био је и српски академик. Та времена би се могла вратити.
Приметни су све чешћи напади на поједине професоре, од тврдњи да су лажна елита до тога да би им требало по кратком поступку пресудити. Да ли смо стигли до оне фазе из 19. века - да се сви школовани људи похапсе?
Циљ ових напада је да се ангажовани интелектуалци као део друштва који има капацитет да осмисли и изведе промене, пасивизира и стави на друштвену маргину. Некада се говорило о радницима, сељацима и поштеној интелигенцији, сада се говори о лажној елити. Вокабулар је различит, али су намере исте. Још само да крене филмски журнал са радницима, сељацима и правом елитом, па да све буде као некад. Хапшења недужних је било, али до хапшења школованих људи за владавине ове власти још увек нисмо дошли, искрено се надам да нећемо ни доћи. Сада је крај друге деценије 21. века. Србија је превише близу централној Европи. Непослушним школованим грађанима Србије за сада, уместо одмора на Светом Гргуру, остаје да уживају у чарима медијског топлог зеца и разним сплеткама тајних служби.
Када политичарима почињу да сметају школовани људи?
Политичари су у већини случајева школовани људи са универзитетским дипломама. Њима су школовани људи увек потребни као савезници. Стаљин је говорио: „Пролетаријату, социјализму, потребни су образовани људи. Јасно је да глупаци не могу да помогну пролетаријату у борби за социјализам, у изградњи новог друштва, Ја не потцењујем улогу интелигенције: напротив, ја је истичем“. Стаљин је градио универзитете, али је и гулаге пунио политичким противницима и свакојаким несрећницима, па и оним школованим, који су стали на пут некоме из партије на власти. Данас у Србији идеолошка подела између странака готово да не постоји, па за сада нема опасности да се школовани људи по идеолошкој основи некоме на власти замере. Политичарима школовани људи најчешће сметају када се залажу за нешто што је у супротности са њиховим личним интересима. Тада их проглашавају за политичке противнике и лажну елиту.
Због чега нема заједничког одговора академске заједнице на такве нападе? Зашто нисмо чули реакцију ни од Сената, ни од Савета?
Разлог томе може бити интелектуална инертност и отупелост која долази као последица одрицања од академских слобода. Међутим, у овом случају, мислим да је главни разлог изостанка институционалне подршке ректорки прикривена мизогинија нашег универзитетског окружења. То је наравно моје лично мишљење које не мора бити исправно. Уверен сам у то да је на челу Универзитета ректор, већ би се дигла и кука и мотика да његово достојанство одбрани.
Својевремено сте рекли да уз кризу морала имамо злоупотребу аутономије од стране најбескрупулознијих чланова академске заједнице. На шта и на кога сте мислили?
Добар број професора је прихватио нова морална начела типа „коме је до морала нека иде у цркву“. Кад су постали шефови катедри, шефови пројеката, продекани, декани, брзо су заборавили да су само први међу једнакима. Многи од њих буџете факултета вредне од три до 20 милиона евра сматрају својином којом лично располажу. Изненађени једоставношћу процедуре избора на функцију простим гласањем, побринули су се уценама и подмићивањем да те гласове поново добију, па тако унедоглед. За такве универзитет није био спреман. Универзитет има само етички комитет, а од санкција наставницима универзитета може да изрекне јавну опомену и јавну осуду. Узурпаторе од редовних судова и извршне власти државе штити аутономија универзитета, тако да су практично несмењиви. Недавно смо у Крагујевцу имали надреалну ситуацију. Део академског окружења је молио министра да - кршећи аутономију универзитета - смени ректора који је аутономију универзитета злоупотребио. У таквој ситуацији ниједно решење није добро.
Колико је случај доктората Синише Малог утицао на ситуацију на Универзитету, али и на антагонизам власти према Универзитету?
Случај са докторатом Синише Малог могао је да се реши на самом почетку, да је ментор уважио сугестије које су на Већу за докторске студије изнесене приликом пријаве докторске дисертације и помогао кандидату да уважи сугестије, квалитетно припреми дисертацију и објави рад у добром часопису. Друга шанса је била када је била дискусија о завршеној дисертацији. Тада су ментор и чланови комисије одбацили дискусију о томе да би као
факултет могли имати проблема ако се ова дисертација не доради и доведе у академске норме. Демонстрирана је осиона надмоћ при гласању. Касније, када су се у јавности појавиле гласине о очигледном плагијату, уместо да декан са кандидатом и члановима комисије разложно размотри све примедбе које имају основа и покуша да нађе формални механизам да се евентуалним повлачењем дисертације и исправкама проблем реши, изабран је пут негирања очигледних пропуста. Научно-наставно веће је као у трансу акламацијом прихватало све предлоге декана. Стигло се довде докле се стигло. Жртва је углед ФОН-а који смо моја маленкост и професори од којих сам учио годинама мукотрпно стварали. Жртва је и углед Универзитета у Београду и српског образовања у целини. Жртва је на крају и сам Синиша Мали чији докторат није адекватно вођен, а када су се проблеми појавили, уместо да се решавају на академски примерен начин, изабран је пут конфронтације који се за њега сигурно неће повољно завршити.
А шта је са ФОН-ом и Универзитетом у Београду?
Овај случај је као на длану показао сву беду злоупотребе аутономије Универзитета, посебно на ФОН-у, али и дезоријентисаност актуелне власти и њену неспособност да схвати да је урушавање Универзитета подривање можда још јединог преосталог стуба српске државе. Надам се да ће се сви актери овог скандала призвати памети и да ће се проблем решити. Мислим да би најбоље било да се одлучивање поново врати на ФОН, са јасним назнакама да Научно-наставно веће ФОН-а треба да се изјасни појединачно по свим ставкама жалбе коју је по овлашћењу Сената поднела ректорка, са аргументованим изјашњавањем о томе да ли је у питању плагијат. У супротном, уколико би Етички комитет Универзитета прихватио да сам коначно реши проблем, то би била лоша порука и јасан знак да свако може свој проблем и своје кукавичје јаје пребацити на Универзитет да се он тиме бави.
Ви сте једини професор ФОН-а који је још на почетку „случаја“потписао захтев да Мали не буде промовисан у доктора. Шта се догађа неком ко је сам у доста чврсто организованој заједници?
Ја се не осећам сам када се нађем очи у очи са свима осталима у колективу. Осећам се слободно и супериорно. Са мном су у мислима моји професори од којих сам учио, моји умрли и живи пријатељи и моји другови из удружења слободоумних интелектуалаца Српски Кривак. Нико од њих не би очекивао да поступим другачије. Битка један против свих је на кратак рок увек изгубљена, али она још увек траје. Надам се победи и у њу верујем. Цена за то је висока, али сам спреман да је платим. Имам и физичке и менталне снаге за то.
О притисцима које сте трпели раније нисте желели да говорите. Да ли се нешто променило од тада? Да ли су притисци мањи или већи након вашег излагања на седници Наставно-научног већа ФОН-а 28. октобра 2019?
Притисци су све време постојали, можда више због јасног и недвосмисленог противљења злоупотреби аутономије универзитета, него мог става о овом докторату. Притисци трају више од једне деценије. Притисака има много, прљави су и одвратни. О детаљима нисам расположен да говорим.
Актуелна власт још не хапси непослушне школоване људе па им за сада остаје да уживају у чарима медијског топлог зеца и сплеткама тајних служби ако се залажу за нешто што је у супротности са личним интересима политичара. Тада их проглашавају за политичке противнике и лажну елиту
Како оцењујете извештај Стручне комисије, а како Етичке комисије ФОН-а?
Када се погледају разложно и јасно образложени аргументи из жалбе коју је по овлашћењу Сената поднела ректорка, извештаји Стручне и Етичке комисије делују комично. Невероватно је до ког нивоа на Научно-наставном већу ФОН-а може да иде колективна дезоријентисаност, неспособност за суочавање са проблемима и изостанак свести о последицама таквих поступака.
Колико је то у вези са вашом синтагмом о професорима као добровољним робовима?
Роб је по дефиницији особа која је изгубила слободу - заробљавањем, отмицом или банкротом. Међу професорима постоји добар број оних који академску слободу сматрају сувишном. Они слободу да гласају о питањима из академског живота радо, самоиницијативно, за привилегије и новац или са страхом и под уценом предају деканима, шефовима катедри или руководиоцима пројеката, да они уместо њих одлучују о свим питањима која би требало да их се тичу. Тиме они својом вољом постају неслободни и као такви се могу сматрати добровољним робовима. Робовско стање после неког времена проузрокује интелектуалну обамрлост, конфузију и неспособност реалног сагледавања појава и догађаја. Када се деси проблем, улазе у стање тупог очекивања да неко други реши проблем уместо њих. Дуго година и много пута сам посматрао такву интелектуалну обамрлост, конфузију и тупост на Научно-наставном већу ФОН-а.
Својевремено сте рекли да није проблем само у крадљивцима већ и у онима који то одобравају. На који начин Универзитет може да се бори против појединаца који су подржали нечасне одлуке?
Плагијати се дешавају на универзитетима широм света. Људски је погрешити и сносити санкције за то. То се догађа. У овом случају мањи је проблем плагијат. Он је откривен и пре или касније ће бити санкционисан. Већи је проблем то што они који су студенту морали да помогну на почетку да до плагијата не дође, то нису урадили, а касније позивајући се на своју компетентност, пред очима целе нације негирали постојање плагијата, иако су презентоване чињенице јасно и прегледно указивале на супротно. Мислим да такви нису достојни да буду професори Универзитета. Има их много, почевши од ментора, чланова комисије за оцену и одбрану дисертације, а посебно су то декан и чланови етичких и стручних комисија. Нажалост, Универзитет нема судску власт. Етички комитет је једини орган Универзитета који се бави нерегуларностима. Надам се да ће сви побројани актери добити бар јавну опомену. Декан би морао да поднесе оставку. Ако тога не буде, биће то јасан сигнал да је на Универзитету у Београду могућа свака обмана, и то без икаквих санкција.
Помињали сте да је у САД већи буџет за образовање него за војску. Шта наш универзитет може да уради са оваквим буџетом за високо образовање?
У САД по попису од 2018. око 40 одсто становништва има више или високо образовање. Доктора наука има око 1,5 одсто или око 4,5 милиона, готово као број уписаних у бирачки списак Србије. Федерални буџет Министарства просвете САД је око 200 милијарди долара, а буџет за науку нешто мањи од 200 милијарди. За науку се на федералном, локалном и корпоративном нивоу издваја око 2,8 одсто БДП-а. Када се све то сабере, тај износ је већи од војног буџета. Очигледно је да за владање светом није довољна само војска, потребни су образовање и наука. Уз то, тамо постоји култура, потпомогнута државном пропагандом и банкарским лобијем, те сопствено улагање у образовање, скоро у једнаком износу као за решење стамбеног питања.
Дуг за студентске кредите у САД је око 1.500 милијарди долара, два годишња војна буџета, или око осам одсто БДП-а. Студенти у САД тренутно дугују банкама за своје образовање 30 годишњих војних буџета Русије. У Србији је, према подацима из последњег пописа, било осам одсто становника са вишом и високом школом, а сада се због миграција процењује да их је око пет одсто. Ако они наставе да одлазе, број високообразованих ће се приближити граници статистичке грешке. Они су безначајна ставка у бирачком телу Србије, па због тога политичари за њих и не маре и према њима се бахато односе. Буџет елитног Масачусетског технолошког института (MIT) из САД је 3,5 милијарде долара, а има око 1.000 наставника и 11.000 студената. Универзитет у Београду има 100.000 студената и око 5.000 наставника, а од државе добија око 75 милиона долара. Наш студент кошта државу око 500 пута мање него студент на MITу.
Универзитет у Београду је и са тако малим буџетом успевао да се рангира од 200. до 500. места на Шангајској листи, а скоро половина земаља ЕУ нема универзитет рангиран у првих 500. Када би држава повећала буџет Универзитета у Београду са 75 на 100 милиона долара и тај новац усмерила на докторске студије, развој научног подмлатка и набавку научне опреме за истраживања, било би реално очекивати да се поново нађе у групи 300-400 и буде лидер на образовном тржишту југоисточне Европе. Тада би скоро сигурно добар број најталентованијих младих научника остао у земљи. На недавни конкурс Фонда за науку Републике Србије за изврсне пројекте младих истраживача стигло је око 500 пријава које испуњавају услове. Ти млади људи су прави драгуљ српске науке и мислим да се сви до једнога морају финансирати. Сваки одбијени пројекат значи одлазак у иностранство петоро из групе најталентованијих и најшколованијих младих људи које имамо и који желе да живе и раде у Србији.
Где су у целој тој причи студенти? Да ли се може рачунати на њихову енергију или смо дошли до тога да већина, ипак, само жели диплому и да оде одавде?
Суштина и разлог постојања универзитета су студенти. На њихову енергију увек треба рачунати. Многи одлазе, али многи и остају, боре се за себе, своју породицу, нацију и државу. Ниједан од мојих докторанада, а извео сам их више од 20, није отишао да живи у иностранству. Ја сам оптимиста. Мислим да ће младе генерације имати снаге да се изборе са свим проблемима са којима се Србија суочава и да ће у будућности учинити Србију бољим местом за живот и стваралаштво. У томе их ми, професори Универзитета, први морамо подржати.
Многи професори постају добровољни робови, јер за привилегије и новац, из страха и под уценом, препуштају деканима и шефовима катедри да одлучују уместо њих. А кад се деси проблем тупо очекују да га неко други реши. Дуго то посматрам на Научно-наставном већу ФОН-а