ПРИЗОРИ О КОЈИМА СЕ РЕТКО ПРИЧА
Фестивал фотографије
Унаредних месец дана, Центар за развој фотографије организује седми Фестивал фотографије Визуализатор, на више локација у престоници, као што су Пароброд, Прогрес, Кућа Ђуре Јакшића, Музеј примењене уметности, Божидарац, Прајд инфо центар, Културни центар Влада Дивљан... Циљ манифестације, као и досад, јесте развоj фотографске сцене, визуелне медијске писмености и културе. Сходно томе, фестивал организује многе трибине, радионице, те изложбе како домаћих тако и страних фотографа, који стижу из Америке, Италије, Македоније, Холандије, Енглеске, Аустрије и Грчке.
Неки од радова привлаче већ интригантношћу својих садржаја, oних о којима се понекад избегава озбиљна дискусиjа. Тако ће пажњу свакако привући америчка фотографкиња Сара Наоми Леукович, добитница две World Press Photo Awards у 2014. и 2016. години, као и Sony World Organization L’Iris D’Or 2014. За чланак у магазину
Тајм, насловљен Фотограф као сведок: портрет породичног насиља већ је вишеструко награђена. У овом, као и у другим радовима, бавила се портретима обичних људи у њиховој свакодневици.
Изложба којом ће се представити београдској публици наредног месеца у фокус ставља причу девојке Алекс и њен проблем зависности и употребe тешких дрога. Мучни призори хероинског вртлога, рада у стриптиз бару, трагања за преноћиштем и сукоба са законом само су део петогодишњег процеса рада, сада названог Closer to Heaven (Ближе небу). Реалистичне и брутално искрене фотографије позивају на емпатију и промишљање о истрајности и жељи за новим почетком...
„Упознала сам Алекс док сам живела у Балтимору и радила у баровима и клубовима, како бих се охрабрила као млади фотограф“, каже Сара Наоми Леукович у разговору за НИН. „Била сам поприлично нова у послу и своју естетику сам фокусирала првенствено
на знања стечена на колеџу. Како сам желела да упознам Алекс боље, схватила сам да су та естетска правила отишла у други план и да их је потиснула емоционална интима коју сам са њом делила. А управо тај простор интиме и блискости био је далеко важнији од саме естетике.“
С обзиром на тематику, сам процес рада са неким ко је хероински зависник већ вуче одређену тежину: „Осећала сам да сам препуштена њој, али сам ипак много истраживала. Ја сам таква да уколико ме заинтересује нека тема, она постане моја опсесија, и онда читам све шта могу о томе. Тако је не само са фотографијама, већ са свиме. Уколико желим да научим како се меси хлеб, купићу пет књига о томе! Уколико ме заинтересује историја балета, прочитаћу све биографије играча и кореографа. Таква сам од детињства, фиксирам се на једну тему, и моје трагање за свим што та тема доноси не везује се само за причу.“Ипак, сензација данас није но
вост. Сензационализмом се привлачи пажња шире јавности и он је у рукама свакога ко има доступан објектив, било на фото-апарату или на телефону. Фотографија говори више од речи, али на питање шта треба да једна права професионална фотографија садржи у естетском смислу да би се издвојила из масе, Сара нуди интересантан одговор: „Тачно је то да фотографија мора да интригира на свој начин, јер публика мора да се веже за осећања која она носи. Ипак, лако је снимити фотографију на којој су именица или глагол. Да би вас везала фотографија, она мора да садржи придев. Мора да буде дескриптивна и да осетите њен садржај“, каже нам Сара.
Сдруге стране, један сасвим други стил и друга тема нуде и другу врсту емоција. Холандски фотограф Паул Kоелeман снимао је геј парове, чија је љубав одолевала бројним агресивним нападима, али и која је временом постајала све јача. Неки
од њих су у складним везама готово пола века.
Сада Kоелeманову изложбу Good Old Gays чини колекција од 10 црнобелих портрета геј парова, са посебним акцентом на изразе љубави међу портретисанима.
„Портрети су поређани у прецизном низу, управо због тога што је већина ових парова успела да одржи везу током дугих деценија, и то врло често у не баш пријатељском окружењу, борећи се притом и са дискриминацијом. Али они су пробили лед ка далеко толерантнијем односу друштва према припадницима ЛГБТ, и као такви су од огромне важности за млађе генерације, јер показују да је више него могуће да двоје геј људи остаре заједно. Тако овај пројекат Good Old Gays уједно и разбија устаљене предрасуде да су хомосексуалци неспособни да одрже дуге везе или да их интересује само необавезни секс са непознатим људима“, каже нам Коелeман, уочи доласка у Београд.
Како он нуди једну посебну врсту емоција али и оригиналност, упитали смо га одакле идеја за овакав рад. Аутор одговара: „Идеју сам добио на забави, где ме је мој стари учитељ певања с поносом упознао са својим партнером рекавши: заједно смо већ 52 године. Захваљујући њима, родила се идеја о једном оваквом друштвеном документу.“
Током дугог процеса рада на овом циклусу, Коелeман је прошао различита искуства са геј паровима, нарочито приликом убеђивања да открију своју интиму: „То је и било и није било тешко. „Неки парови су били истински уплашени, управо због лоших искустава из прошлости. Неки су истог тренутка рекли да желе то да раде, јер разумеју важност оваквог пројекта. Трећи су обећали сарадњу, али на дан фото-сесије одбили су да нам „отворе врата“. Из страха!“, каже Коелеман.
На нашу опаску да су у питању већ стари парови и да није неопходно било да и фотографије буду црно-беле, аутор се не слаже: „Снимио сам ове фотографије користећи старомодни Rolleiflex, камеру коју су користили професионални фотографи четрдесетих и педесетих година прошлог века. А многи парови које сам фотографисао, заправо су се упознали још током педесетих. У поређењу са дигиталном фотографијом, ово је био далеко скупљи процес, али сам желео да направим рад какав доликује људима тих генерација, тако да се црно-бела фотографија наметнула сама по себи.“
Ипак, највише нас је интересовало како је припремао парове за фотографисање: „Прво сам их позвао и објаснио им пројекат. Током разговора рекао сам им да бих волео да снимим неколико ентеријера њихових домова, како бих добио идеју за композицију у мом студију. То ми је било важно да им не бих по кући много померао намештај. Када сам то завршио, разговарао сам поново са њима, код њих у кући. Како смо се боље упознавали, тако сам добијао њихово потпуно поверење“, каже на Коелeман.
Са изложбом Closer to Heaven фестивал Визуализатор стартује 21. новембра у Пароброду, а изложба Good Old Gays биће у Прајд инфо центру 26. новембра.