ХОНГКОНГ У КЛИНЧУ
Наставак неизвесности
Пекинг би да избегне интервенцију војске - коју наставља да гомила у близини Хонгконга - али га позиви из Лондона и Вашингтона на мирно решавање кризе чине појачано нервозним
На неки бизаран начин, цену напете политичке ситуације у Хонгконгу могао би да плати и Дизни - јер ништа више није безбедно, па ни филмови за децу. Јунакиња најновијег филма Мулан, Лиу Јифеи, Американка кинеског порекла, није могла да се суздржи: „Подржавам полицију Хонгконга. Сада можете сви да ме нападнете”, написала је она на кинеском, цитирајући Фуа Гуохаоа, новинара државних кинеских новина Глобал тајмс, кога су демонстранти везали и претукли током демонстрација на аеродрому.
„Каква срамота за Хонгконг”, написала је затим Лиу на енглеском, додајући „И ја подржаван полицију!” И пре него што је Мулан - жива верзија дугометражног цртаног филма из 1998. - уопште стигао пред гледаоце, већ су уследили позиви да буде бојкотован.
Фу је, пак, постао звезда у Кини: његова изјава коју је Лиу поновила, учинила је да у једном дану блог „Фу је прави човек“има 670 милиона посетилаца, а на друштвеним мрежама могао је да прочита и поруку у којој се, уз алузију на укупно становништво Кине, каже: „Сада имаш 1,4 милијарде чланова породице!“
Да ли је дописник државног медија заиста био случајно ту, да ли је послат да изазове инцидент који би могао да се пропагандно употреби против демонстраната, расправа је којом се сада бави друга страна. За кинеску је важно да се показало да протести нису ненасилни, напротив.
Шта се заправо догађа у Хонгконгу и на чијој је страни правда питања су која висе над тим градом одувек, а посебно од 1997. када је враћен под кинеску власт.
Односи у свету су се у међувремену знатно променили, многи сарађују
са Кином, пословање тече глатко; Кина је сада другачија земља у којој су пословни договори значајнији од партијске идеологије и нема сумње да би у нека друга времена све то било немогуће. Али исто тако нема сумње да Хонгконг никада неће прихватити било какво ускраћивање слободе, никако не кинеске судове, а посебно не кинески комунизам, ма колико се он трансформисао.
Ко то није знао раније до сада је, чак и само током ове године, сигурно научио турбулентну историју града који је на крају 20. века ипак морао да пређе из британских у кинеске руке. То није ишло глатко, демонстрације су избиле већ 2003. око Закона о безбедности, чије усвајање је спречено, јер је оно што је за Пекинг била безбедност за новоприпојену територију представљало угрожавање слободе; затим 2011. када је споран био Закон о образовању, па 2014. када је тзв. Покрет кишобрана захтевао право на директан избор лидера.
Сада је на ред дошао Закон о екстрадицији, који је већ на снази са двадесетак других земаља, али изручивање грађана Хонгконга кинеским властима нешто је сасвим друго. Помисао да би Пекинг судио њиховим грађанима донела је најмасовније демонстрације до сада. Почеле су мирним протестима, док се нису претвориле у сукобе са полицијом, хапшења, насиље, разбијање града и довеле до највеће политичке кризе у последње две деценије. Прошлог викенда демонстрације су поново биле мирне - и на њима је било највише учесника до сада: западни медији проценили су да се на улице излило чак 1,7 милиона људи.
Иако је власт у међувремену попустила и суспендовала спорни закон, то више није довољно: демонстранти
сада захтевају трајно повлачење закона и истрагу о насиљу полиције. Кери Лам, на челу извршне власти, отпочетка одбија те захтеве, што је само појачало отпор и увећало захтеве, међу којима је сада и онај да она буде смењена.
На прошлонедељном скупу позвани су Британци и Американци да захтевају од својих влада да уведу санкције Пекингу и влади Хонгконга. На видео-биму могао се видети снимак Тома Вотсона, заменика лидера британске Лабуристичке партије, како позива своју владу да изврши притисак на хонгконшке власти: „Велика Британија не сме да седи мирно док Хонгконг губи своја права и слободе”, рекао је.
Потом је Доминик Раб, нови британски министар иностраних послова, назвао Ламову и предложио да се оснује независна комисија која би спровела истрагу о последњим дешаванима, како би се „успоставило поверење“; она је узвратила да „насилни потези гурају Хонгконг у веома опасну ситуацију“. „Такве акције доводе у питање национални суверенитет, прете нашој земљи, угрожавају принцип два система и уништиће напредак и стабилност града“, рекла је она, док је Пекинг, очекивано, Рабову интервенцију схватио као притисак и позвао Лондон да „престане да се меша у унутрашње ствари Кине“.
Порука је стигла и од америчког председника Доналда Трампа, који је позвао кинеског лидера Си Ђинпинга да се према Хонгконгу односи „хумано“и предложио му да се сретне са демонстрантима. Сусрет демонстраната с политичком саветницом из америчког конзулата, пак, додатно је заоштрио ствари: конзулату је уручена протестна нота.
За Пекинг су сви ови покушаји посредовања само подршка снагама које желе да „подрију суверенитет“Кине. Пекинг не жели да покрене војску - коју истина наставља да гомила у близини Хонгконга - али када се чују гласови из Лондона и Вашингтона, то кинеске власти већ чини нервозним.
Битка се води око аутономије и слободе, за које демонстранти сматрају да су угрожени; Кина у свему види страно уплитање.
„Ружна истина коју влада не жели да чује је да је Хонгконг постао полицијска држава“, пише у петицији коју су демонстранти однели у амерички, британски и ЕУ конзулат, а намеравају да је поделе у укупно 19 дипломатских представништава, не би ли подстакли светску јавност да им помогне.
На Пекингу је сада тешка одлука. Ближи се и 1. октобар, дан кад је пре 70 година Мао Цедунг прогласио Народну Републику Кину; ваљало би ту прославу организовати у миру. Демонстранти, пак, јубилеј виде као шансу да притисну централну власт која жели да протесте оконча пре важне прославе.
Датум је свакако значајан и можда се нешто да урадити до тада, али сукоб је толико сложен и дубок, да су могући и много страшнији сценарији од досад виђеног. Трајни договор који би на дуже стазе решио кризу није на помолу.
Што се, пак, тиче Дизнија, у овај сукоб уплетеног сасвим ненамерно, у њему се сигурно надају да ће поменути инцидент до марта следеће године, када се очекује премијера Мулана, бити заборављен. У противном, ко зна какве ће вести до тада стизати из Хонгконга.