Мегастриполис
Деценија иза нас је показала да је академски сликар, магистар Бранко Ђукић (Зрењанин, 1966) најснажнија и најактивнија спона између такозване чисте ликовне уметности и ликовне секвенцне нарације, која се овде скраћено зове „стрип“. Овај српски термин (није исти у целом свету!) своје порекло вуче од америчког назива comic strips, назива који је потекао још од гег-каишева у дневним новинама с краја 19. века.
Две су важне околности, а постоји и један оправдани, најважнији разлог, због којих на сваки начин треба подржати ауторски пројекат часописа Стриполис Бранка Ђукића.
Прво, он је, слично Марку Стојановићу из Лесковца, одабрао да живи и ради у свом релативно малом родном месту, где је вишеструко теже него у Београду или Новом Саду покренути, на високом нивоу реализовати и, што је најважније, деценију или дуже, без помоћи и финансирања државе одржати висок ниво било каквог неконвенционалног пројекта и активности из области културе, не само стрипских. Срећом, Културни центар Зрењанина је једина стална подршка овом облику непрофитне интернационалне стрипске солидарности. Стрипари су се одрекли хонорара!
Друго, Ђукић је један од ретких академских сликара који су дипломирали (штавише, он је још и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду 2004. године), а да се овако отворено, дуготрајно и активно, непосредно и уреднички, бави једном дисциплином која у нашој јавности баш и не помаже у подизању угледа уметника. Сетимо се само судбина Андрије Мауровића, Иве Кушанића и других који су некада прекидали школовање, каткада бивали избацивани са факултета, или су морали да крију да цртају стрипове или карикатуре. Објављивање таквих радова у новинама или часописима на киосцима, поготово за време студирања, сматрало се тривијализацијом „високе“уметности.
Треће, протекло време, број издања, изузетан квалитет репродукције и количина стрипова, краћих или дужих, црно-белих или у боји, цртаних прича које, без обзира на своју честу опорост, изазивају изузетне интелектуалне и естетске сензације, показали су да је Стриполис, у целини посматрано, сигурно најбољи српски часопис за праксу стрипа, иако са тиражом од само 300 примерака. Стрипотека је, поготово од када ју је преузео издавач „Дарквуд“, и драгоцена и квалитетна, али је ипак намењена тржишту, уз подразумевајући степен иновативности у медију, визуелне и наративне „питкости“и (не)привлачности које просечан купац рото-штампе на киоску може да истрпи, и који се у редакцији не прелази.
После важног издања Зрењанински стрип алманах, који је уредио, и успеха самосталне београдске изложбе слика инспирисане стрипом у галерији „Коларац“, Ђукић је 2008. одлучио да направи некакав зборник. Појам „часопис“је везан за периодичност издања, али му он није лимитирао распон периода. И тако, на предстојећем септембарском Салону стрипа у СКЦ-у имаће резервисано време за свој мали јубилеј, за излазак 10 бројева у 10 година.
У складу с поднасловом „часопис интернационалног и ауторског стрипа“, комерцијалност и допадљивост нису приоритети, а аутори из целог света су добродошли. У овом броју се на 168 страница, после интервјуа са Момчилом - Момом Рајином, налази 20 прича из Кине, Ирана, Србије, САД, Француске, Италије, Шпаније, Холандије, Немачке...
Савремена ликовна уметност у најбољем смислу! Импресивно!
У складу с поднасловом, комерцијалност и допадљивост нису приоритети, тако да се на 168 страница налази 20 прича из Кине, Ирана, Србије, САД, Француске, Италије, Шпаније, Холандије, Немачке...