ГЛАСАЊЕ НОГАМА И КРАЈ ИСТОРИЈЕ
Ако Кина наредних година настави да расте и стабилизује се као водећа светска економска сила, рећи ћу да је моја теза из 1992. дефинитивно побијена
Четврти изазов мојој хипотези из 1992. упутио је сам Хантингтон - либерална демократија је производ западне културе, а не само могућ део процеса модернизације. На том плану Кина је убедљиво највећи изазов наративу Краја историје, пошто се економски модернизује, а остаје
диктатура. Да је Кина најозбиљнији нелиберални, недемократски изазов тези, тврдио сам од почетка. Исламизам се често помиње као такмац, али прилично сам сигуран да ниједно друштво исламске теократије никада неће моћи да досегне неопходан степен економског и технолошког модернитета
да би опстало као успешна заједница. Кључни доказ је да још ниједно није било ни близу тога. Једине економски успешне тачке Блиског истока јесу малене испоставе попут Дубаија и Катара, које су успоставиле аутократске, али либералне политичке системе. Земља која је повела регион
у исламски фундаментализам, Иран, ври јер нови нараштај образованих и младих жуди за отворенијим, аутентично демократским друштвом.
Кина је другачија. Кина остаје нелиберална аутократија која успешно одржава висок ниво раста и доказује да може овладати широким распоном технологија потребних да би раст одржала и у будућности. Неко су се време људи питали да ли такво друштво може да буде и иновативно, а не само да пресликава и сустиже водеће светске економије. Али кинески технолошки сектор све је развијенији и тријумфује над западним ривалима у низу битака.
Питање је колико је кинески модел одржив. Ниједно се друштво не може проценити на основу краткорочних успеха, а могуће је да ће се наредних година Кина суочити са озбиљним изазовима. Високе стопе раста претходних година одржаване су екстремно високим дугом; земља има високу стопу штедње, али њен нето дуг није одржив. Кинески модел раста заснован на развоју инфраструктуре зарибао је, а није извесно да се може извозити иницијативом „Појас и пут“. Кина толико дуго даје предност економском расту да је затровала животну средину. Влада покушава да то почисти, али није јасно хоће ли моћи истовремено да реши проблем и настави досадашњи раст. Најзад, легитимност Комунистичке партије Кине веома зависи од тога колико ће бити успешна. Земља није имала озбиљну рецесију од 1978, али економски застоји неизбежни су у напретку ка статусу земље високих прихода. Шта ће нова средња класа мислити о владавини партије током дугог економског пада? Ако Кина наредних година настави да расте и стабилизује се као водећа светска економска сила, рећи ћу да је моја теза из 1992. дефинитивно побијена.
Пети изазов је технолошки. Узимајући у обзир оквир моје изворне тврдње, и улогу коју су у њој играле технолошке промене, тешко је замислити крај историје без краја технолошког развоја. Забележио сам то у својој књизи из 2001, Наша постхумана будућност, у којој сам тврдио
Модерна политика се састоји од низа борби маргинализованих група да буду уважене
да се могућности манипулације људским понашањем драматично шире услед напретка наука о животу. Моја хипотеза о одрживости либералне демократије напослетку почива на њеној компатибилности са људском природом. Али ако би се та природа могла намерно променити генетским инжењерством или психоактивним лековима, исход је непредвидив. Друштвено инжењерство тоталитарних режима 20. века сасвим је примитивно у поређењу са оним што данас омогућује биотехнологија.
То није једини технолошки изазов са којим се суочавају савремени политички системи. Оружје масовног уништења, укључујући биолошко оружје, прети да поткопа везу друштвеног развоја и војне моћи, дајући малим терористичким групама и слабим државама моћну одскочну даску против развијенијих противника. Оружје масовног уништења на неки начин враћа свет тамо где је био вековима док су номадски коњаници могли да поразе војске развијенијих земљорадничких друштава, што је трајало до изума барута.
Ауторитарне државе попут Русије и Кине успешно контролишу и злоупотребљавају информационе технологије, за које се деведесетих чинило да подстичу демократску мобилизацију и враћају моћ обичном човеку. У претходним годинама смо видели како Русија и друге земље претварају друштвене мреже у оружје. У развијеним економијама аутоматизација је нашироко окривљена за губитак послова, и веома је изгледно да ће утицати на послове све вишег ранга. Најзад, ако постоје границе које расту постављају глобално загревање и ограниченост ресурса, или ако ударе у плафон могућности да променама унапређују продуктивност, либералне демократије ће се суочити са посебним изазовима. Тржишне економије производе неједнакости које су политички подношљиве само ако постоји утисак да свако бар мало профитира. Ако раст има крај, могли бисмо се вратити у предмодерни малтузијански свет „нулте суме“, у коме најлакши пут до богатства није стварање већ отимање. Сав је овај технолошки развој могућност, а не извесност, и промене нас још могу изненадити доприносом људском развоју. Али тај процес нема коначност.
Последњи проблем јесте питање идентитета. Многи критичари Краја историје пропустили су да примете да је изворни чланак из 1989. имао знак питања, и нису прочитали завршна поглавља књишке верзије Последњег човека. Потоња су помињала Ничеовог „човека без прса“, стање које по Ничеу настаје на крају историје, када су људска бића сведена на самозадовољне потрошаче који немају ни поноса ни стремљења. Једна од важних тема књиге био је thymos и његов значај покретача људске историје. Thymos је грчка реч коју Сократ користи у Републици да би означио део људске личности који жуди за уважавањем човековог унутрашњег достојанства. Thymos сам препознао у два облика - као изотимију, која тражи да човек буде уважен као равноправан, и мегалотимију, жељу да човек буде препознат као супериоран. Кожевљев Хегел је сматрао да су борбе за достојанство погон целокупног историјског процеса, а помаљање краја историје видео је као победу принципа општег и равноправног уважавања. Либералне демократије уважавају равноправно достојанство грађана признајући им право на слободу говора, удруживања и учешћа у политици, опходећи се тако према њима као према одраслима са пуном способношћу деловања.
Као што сам приметио 1992, невоља је била та што се опште уважавање, веома привлачно људима који живе под диктатурама, често узимало здраво за готово када је демократија досегнута. Људи су тражили друге облике делимичног уважавања, као чланови разноврсних заједница. То је порекло и национализма и исламизма, као и идентитетских политика које су захватиле америчке универзитете (што се дешавало још 1992). Модерна политика се састоји од низа борби маргинализованих група да буду уважене. Јединке не желе да виде себе као генеричка људска бића, већ као Мађаре, Каталонце, муслимане, гејеве и лезбијке, жене, Афроамериканце, и тако даље. При томе либералне демократије морају да усмере
и умере мегалотимију, жељу претерано амбициозних појединаца да буду уважени. Одбрана републике од цезаризма била је једна од главних брига америчких очева оснивача, и један од разлога да створе наш садашњи комплексан систем поделе власти. Нисам тврдио 1989. да је thymos за либералну демократију решен проблем, или да ће национализам или религија ускоро нестати.
У свету који се крајем ове деценије помаља идентитет је уједињујућа тема многим популистичким националистичким покретима који су настали широм света. То се не догађа само у новим демократијама, попут Мађарске или Пољске, већ и у старијим и утврђеним, какве су Француска или САД. Исламизам Блиског истока може се посматрати као варијанта истог истицања идентитета које је покретало европски национализам 19. века. Могућност да идентитетски проблеми произведу сукобе и нестабилност у демократским државама и између њих, стварна је и непријатна.
Претресао сам бројне разлоге због којих процес модернизације не мора да кулминира либералном демократијом - земље могу да остану сиромашне и нестабилне, могу да се заглаве у аутократији или нелибералној демократији, или да пођу унатрашке, ка ранијим етапама развоја. Све ово може да делује као прилично песимистичан поглед у поређењу са оптимизмом изворног чланка из 1989. То је неизбежно, узимајући у обзир да најновији токови светске политике воде у друкчијем правцу него 1992, када је Хантингтонов „трећи талас“убрзавао.
Свеједно, лако је занети се ако краткорочне трендове предвиђамо као трајне услове. Ако погледамо стање света у целини, видимо изузетну слику - у последње две генерације, а нарочито у времену након писања Краја историје, људски напредак је изванредан. Резултат глобализације и либералног међународног поретка који се стварао од 1945. јесте да се производња светске економије учетворостручила и да су стотине милиона људи извучене из екстремног сиромаштва. То не важи само у Кини, већ и у подсахарској Африци, јужној Азији и Латинској Америци. Не поправљају се само приходи - други показатељи добробити, попут дечјег морталитета, приступа образовању и положаја жена и девојчица, такође су се драматично поправили. У многим земљама настале су нове средње класе, а број демократија се драматично повећао, без обзира на скорашње преокрете.
Можда је најбољи показатељ тога да историја има јасно и прогресивно усмерење чињеница да сваке године милиони људи из сиромашних, нестабилних или репресивних земаља покушавају да преселе и себе и породице у земље које су на „крају историје“, то јест на богате, стабилне, демократске територије које им пружају прилику да индивидуално цветају. Једва да се ико добровољно сели у супротном смеру. Сиромашни и потчињени људи не би се гурали да уђу у Кину, без обзира на све њено богатство и успех, чак и када би их Кина пустила. То је кретање, наравно, створило извесну кризу у стабилним демократијама, које се суочавају са унутрашњим непријатељством према мигрантима и избеглицама. Али свако ко не мисли да историја има усмерење, или мисли да није јасно у ком се правцу креће, треба да објасни ту једноставну чињеницу „гласања ногама“.
Крај (Текст који је аутор уступио НИН-у, публикован је у француском магазину „Коментер“)
Тржишне економије производе неједнакости које су политички подношљиве само ако постоји утисак да свако бар мало профитира
Када после више од педесет година Ролингстонси наступе у Варшави, како се то догодило прошлог викенда, онда је то вест за обожаваоце. Али када се Мик Џегер обрати публици (на пољском) речима: „Превише сам стар да бих био судија, али нисам превише стар да бих певао“, онда то већ постаје питање за пољску владу.
Иза ове реченице крије се алузија на потрес у пољском судству, промену закона и смену готово трећине судија Врховног суда. Лех Валенса који је позвао Џегера да реагује на оно што се догађа у земљи, захвалио се фронтмену Стонса преко Фејсбука речима: „Права Солидарност увек побеђује.“
Али за владу премијера Матеуша Моравјецког, то је далеко од победе, његова влада води битку са Бриселом, која би могла да се заврши поразно по целу ЕУ. Новим законима и реформом судства 27 од 72 судија Врховног суда ће морати у пензију, томе је већ
претходила промена медијског закона и све у свему за опозицију, а и за бриселске критеријуме, влада је себи отворила врата за потпуну контролу. Оно што је за Моравјецког чишћење друштва од остатака комунизма, јер је између осталог предвиђено и да министар правде може да смењује председнике суда за које сматра да су из бившег времена, за ЕУ је угрожавање демократије и покушај контроле правосуђа.
За две године колико је на власти странка Право и правда замерила се Бриселу на више начина. А посебно када није подржала планове о расподели миграната. Брисел је заузврат решио да преиспита дистрибуцију средстава из европских фондова, чији је Пољска значајан корисник, у наредном кругу (2021), и покуша да дисциплинује пољску владу.
Сада је та влада на прагу да буде кажњена суспендовањем права гласа у европским институцијама. Уколико
се то догоди биће то први пут да се примењује члан 7. Лисабонског споразума, који предвиђа такву казну за чланицу која крши основне вредности ЕУ. Тај процес није једноставан, одлуку би морало да подржи свих 27 чланица. Већ је јасно да Мађарска не би дала свој глас, а питање је шта би учиниле и друге чланице, које такође сматрају да им се ЕУ превише меша у унутрашње послове.
Питање које од почетка мучи европске државе, а економска криза га је избацила у први план, јесте где се завршавају ингеренције Брисела и почиње суверенитет чланица. Колико и чега се мора свака држава одрећи због Уније и колико ЕУ може да се меша у оно што европске владе сматрају својим тереном.
Брисел је још прошлог децембра запретио Варшави, али за овако озбиљан потез, потребно је много више од оптужби да је десничарска влада угрозила демократске принципе. Моравјецки није једини који жели да води земљу онако како његова влада мисли да треба, а не онако како то мисли Брисел.
У томе може да рачуна не само на Виктора Орбана, већ и на друге чланице, пре свега на преостале чланове Вишеградске групе, Чешку и Словачку, које су већ подигле глас против бриселских правила - од проблема миграната до питања државног суверенитета и самосталности влада.
Европска комисија можда може да овај потез пољске владе искористи за другачију прерасподелу буџета и резање трошкова у државама које се опиру стандардима ЕУ, али уколико заиста истраје у одлуци да се позове на члан 7, то би могло бити веома ризично. Не толико по Пољску, колико по саму Унију која већ показује озбиљне пукотине.