П(Р)ОКОП СРПСКОГ ФУДБАЛА
УТИЦАЈ ВАНФУДБАЛСКИХ „СИТНИЦА“НА ИГРУ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ
Осећај насамарености због лошег издања на Мундијалу и изостанка (само)критике и не изгледа као богзна каква пошаст у друштву ионако хронично насамарених људи. Један самар мање-више
Фудбал је једноставна игра уколико се беспотребно не компликује. Само треба постићи погодак више од противничке екипе. То је цела филозофија гарнирана хектолитрима испијеног пива и тонама пождераног хрскавог чипса. Па ком опанци, ком обојци. Уколико уследи победа – супер, у супротном, остаје бар задовољштина због борбене и тактички беспрекорне игре на терену.
Међутим када борбеност, тактика и резултат изостану, и то још на Светском првенству, а јавност од репрезентативаца и селектора добије клупко отрцаних фраза и флоскула (од челника „куће фудбала“чак ни то), а од спортских новинара „јавног сервиса“ни мрвицу критичког осврта на бледо издање репрезентације, онда се као навијач и грађанин осетите помало насамарено. Премда осећај насамарености због лошег издања репрезентације на Мундијалу и изостанка (само)критике и не изгледа као богзна каква пошаст у друштву ионако хронично насамарених људи. Један самар мање-више. Па ипак, у питању је најважнија споредна ствар на свету! Управо она која врло често и веома прецизно одсликава стање друштва откривајући у њему симптоме евентуалне болести. У Фромовом смислу, дабоме. А где ћете озбиљнијих симптома од тенденциозног изазивања подела унутар друштва на „пријатеље“који некритички хвале и на „непријатеље“који критички куде, на оне који „воле“и на оне који
„мрзе“… Последице таквих деоба су многобројне, али је можда најозбиљнија - изазивање страха од критике, пре свега код оних који не мисле исто као и поседници моћи, али, што је још горе, и код оних којима је професионална дужност да поседницима моћи постављају незгодна питања.
Тако су спортски новинари „јавног сервиса“испустили „повијесну“прилику да у име грађана који плаћају претплату, упуте бар једну критичку опаску на рачун руководства ФСС. Чак и упркос изјави председника Савеза изреченој пред сам почетак првенства „како има оних који прижељкују лош резултат репрезентације само да би нападали играче, стручни штаб и руководство Савеза“.
Него, да ли је ипак могуће прижељкивати добре резултате репрезентације а критиковати погрешну тактику стручног штаба и предмундијалске потезе руководства ФСС – уколико изостану резултати? Одговор је наравно потврдан. Поготово ако су лоши резултати производ ванфудбалских сила које долазе из мрачних дубина изокренутог друштва! Друштва у којем ће челници ФСС, уместо да преузму одговорност за неуспех репрезентације, радије проглашавати добронамерне критичаре непријатељским елементима који, скупа са Шаћиријем и Џаком, прослављају мундијалски неуспех Србије. Или пак не признају да је судија Брих искључиви и једини кривац што нисмо постали прваци света! Но то су ионако замењене тезе у служби скидања одговорности са властитих поступака којима се носиоци јавних функција у Србији обилато запљускују. Не примећујући притом да свака здраворазумска критика друштвених девијација, па и оних фудбалских, неминовно води њиховом искорењивању, па макар и на дуже стазе, дочим свако гушење аргументоване критике води друштво у болест.
А таман се почео назирати пут оздрављења српског фудбала. Репрезентација није само протутњала кроз квалификације освојивши прво место у групи испред Ирске, Велса, Аустрије…, већ је под селектором Муслином створила и препознатљив стил игре. После дужег времена имали смо некакву компактност у тиму, па смо се с разлогом имали чему надати у Русији. И онда је селектор Муслин, уместо да буде награђен, једноставно смењен!
ФСС није образложио тај апсурдни гест који ће сваки поштени грађанин назвати непријатељским актом упереним против интереса репрезентативног фудбала. Јавност је остала ускраћена за информацију од јавног значаја а изостали су и округли столови, објашњења, сучељавања мишљења, критички ставови те напослетку суд стручне јавности поводом селекторове смене… И то је већ било довољно да се над ФСС-ом навуче сенка кишоносног облака из којег ће убрзо кренути да испадају ћускије које ће дефинитивно утулити и оно мало патриотског плама у срцима навијача који размишљају сопственом главом.
Зашто, питали су се с правом, смењивати селектора који је репрезентацију одвео на Мундијал? Чему непотребно фрустрирање екипе пред Светски куп?
Изузмемо ли полузванични изговор према којем је Муслин смењен због непозивања Сергеја Милинковића - Савића у репрезентацију,
озбиљнијих аргумената и није било. Мада, после бледих партија које је овај млади и вероватно перспективни играч пружио на Светском првенству у Русији (чак и Месију наиђу лоши дани), разлог за Муслинову смену тек је деловао као потпуни промашај што је он од самог почетка и био. У ствари, догодило се оно што сасвим природно кореспондира са новоуспостављеном парадигмом овдашње власти – не консултовати јавност, грађане, стручњаке ни око чега!
Муслин је смењен! Тачка. Продали смо земљиште страним инвеститорима! Тачка. Затворили смо Главну железничку станицу! Тачка. Изместићемо стари Савски мост који квари амбијент Београда на води! Тачка. За селектора је постављен Младен Крстајић (и тачка). Солидан фудбалер но без икаквог искуства у самосталном вођењу екипе - па макар се радило и о аматерима из београдске зонске лиге. Нема проблема. Треба дати шансу младима, али и треба бирати погодне тренутке за такве врсте експеримената - рецимо након завршетка Светског првенства. Такви нерезонски потези, које је тешко пронаћи и у Забавниковој рубрици Веровали или не, саблажњавају својим непрофесионалним односом према општем фудбалском добру. Што опет не значи да такви потези нису део ширег спектра осталих нерезонских потеза које различити нивои власти спроводе унутар различитих друштвених сфера. Тако је рецимо Главна железничка станица затворена на самом почетку летње сезоне а да претходно није обезбеђена ни аутобуска линија до Топчидера, одакле ће убудуће саобраћати традиционално пребукирани ауто-воз на релацији Београд - Бар. О инфраструктури минијатурне станице да и не говоримо!
Неко ће после овога рећи да је у питању ситница на којој се не може темељити озбиљнији суд о карактеру власти! Али шта ако се ипак може темељити? Баш као и у случају ситнице у виду одузимања капитенске траке кључном одбрамбеном играчу репрезентације пред сам почетак Мундијала. Јер ситнице су те које живот значе, зар не? А живот је, не можемо то порећи, једна од крупнијих ствари за сваког људског створа. Баш као и игра репрезентације за правог навијача.
Зато су ваљда на Мундијалу одлучивале ситнице, како рече један репрезентативац Србије. Уместо јуриша ка противничком голу, играчи су срљали у празно и лопту из фазе напада враћали сопственом голману како би је он, враг ће га знати колико пута на утакмици, дегажирао небу под облаке у жељи да је неким чудом набаци на Митровићеву главу и да она након тога некаквим још већим чудом рикошетира у противничку мрежу.
На таквим се ето „ситницама“базирала селекторова тактичка замисао коју стручни штаб по свему судећи није чак добро ни простудирао. У противном, не би Крстајић након одлучујуће утакмице казао: „Имамо високе играче па смо из прекида покушали да угрозимо Бразил! Али нису ни они баш тако ниски“.
Да је стручни штаб на време премерио Бразилце, као што надлежни нису на време премерили Прокоп јер би установили да то није најсрећнија локација за Главну железничку станицу, можда наши играчи и не би наликовали збуњеним путницима који траже колосек са којег ће ући у „брзи“за Москву. Штавише, не би сличили наивним клинцима који се тек сусрећу са фудбалском лоптом и маштају да једног дана заиграју на Светском првенству али тек пошто науче да играју фудбал као репрезентативци Србије у квалификацијама. Једино је чудно што су се они у том тренутку заиста налазили на Светском првенству иако ни приближно нису играли онако како су играли репрезентативци Србије под Муслиновом командом.
И тако. Осим мајсторског гола Коларова, сјајног Тадићевог центаршута и одличног поготка Митровића, ништа се више не би могло ишчупати из бледог издања репрезентације у Русији. Па уколико та три момента представљају крајњи домет репрезентативног фудбала, онда Србија никада и неће остварити ништа вредније пажње у спорту који се код нас воли више од кошарке и ватерпола заједно.
Нажалост, у прилог овој апокалиптичној прогнози иду и ко зна по који пут изговорене фразе репрезентативаца Србије након завршетка руске бајке: „Дали смо све од себе!“„Нисмо имали среће!“„Идемо подигнуте главе кући!“„Србија треба да буде поносна на нас!“„Шта је ту је – идемо даље!“
Питање је само докле? До Прокопа или Топчидера? И чиме?
Муслин је смењен! Тачка. Продали смо земљиште страним инвеститорима! Тачка. Затворили смо Главну железничку станицу! Тачка. Изместићемо стари Савски мост који квари амбијент Београда на води! Тачка. Може ли се на основу ових „ситница“темељити озбиљнији суд о карактеру власти