LJUBAV NA IVICI LUDILA

Čudesna, večna, nepojmljiva običnim ljudima, ispunjena ludilom i strašću ljubavna priča Fride Kalo i Dijega Rivere bila je i ostala možda i najčudnija u novijoj istoriji!

Najekscentričnija umetnica prošlog veka, sa cvećem u kosi, prkosom u očima, osmehom na licu i otvorenog srca, borila se protiv vetrenjača, neumorno i sa stilom! Život piše romane, a njen je ostao nesaglediv, prožet čudima, tragedijom i ogromnom ljubavlju! Životna priča legendarne meksičke slikarke Fride Kalo jeste komplikovana epopeja o tragediji, nepokolebljivosti, talentu i čudima, ali ono što ju je više od svega obeležilo jeste vatrena i neprolazna ljubav sa Dijegom Riverom.

NESREĆA

Samouverena, prkosna i upečatljiva, istovremeno besramna i mekana, spremna da se bori za svoje ideale do krvi, dizala je za sobom čarobnu prašinu, gde god bi kročila. Frida, sa cvećem u kao gar crnoj kosi i teškim srebrnim nakitom, sa jarkocrvenim usnama, uvek živa i vatrena, okupana najlepšim bojama Meksika, egzotična i raskošna, lako se upisala u istoriju kao jedna od najznačajnijih i najneobičnijih žena 20. veka. Ono što je trajno usmerilo njen život u pravcu umetnosti, dekadencije, intriga i pritajenog besa ka životu, jeste užasna saobraćajna nesreća koju je doživela u svojoj osamnaestoj godini. Teške ozlede kičme, noge i materice, Fridu su zamalo koštale života, međutim i u ovoj bici, kao i u većini drugih, izvojevala je pobedu! Ipak, snaga volje i dostojanstvena borba nisu bile dovoljne da Fridu izleče i od trajnog oštećenja kičme, te je tokom godina pretrpela ukupno trideset i dve operacije, ostavši ostatak života “zarobljena” u metalnom korsetu, koji je doslovce čuvao njeno telo da se ne raspadne.

Tokom oporavka, kada je mesecima bila zakovana za krevet, život je posvetila besomučnom slikanju, sa akcentom na autoportretima, koji su i obeležili čitavo njeno stvaralaštvo.

OD PATNJE DO LJUBAVI

Ono što je više od svega njen život obojilo patnjom i suzama, ali i najvećim ushićenjima, radošću i trenucima čiste, nepregledne ljubavi jeste burna avantura sa čuvenim meksičkim slikarom i muralistom Dijegom Riverom. Njihova ljubavna bajka upamćena je kao prepuna krševa,

stvarnost, spojivši ovaj neobičan par. okolnosti su bile povoljnije - Dijego je bio razveden, a Frida je odrasla i sazrela. Delili su iste umetničke i političke sklonosti i strasti, a Meksikanac je bio očaran - imao je mnogo žena u svom životu, ali ona je bila tako pametna i svoja, mogao je o svemu da razgovara sa njom i bili su intelektualno jednaki.

Par se venčao već sledeće godine, a u godinama koje će uslediti oboje su mogli da se pohvale vrtoglavim usponima u karijerama i pustolovnim životom u Americi. Međutim, lična tragedija je sve promenila - Frida je doživela sponatni pobačaj, koji ju je trajno osakatio na emotivnom polju, ali i obeležio njeno slikarstvo. Tada je nastala slika “Sponatni pobačaj u Detroitu”, koji je otvorio seriju dirljivih i potresnih autoportreta koji su je i vinuli u sam krem umetničkog sveta.

AFERA

Rivera je bio zaljubljen u Amerku, dok je Frida prezirala istu i čeznula za domovinom. Posle žestokih svađa i diskusija par se vratio u rodni Meksiko, ali ispostavilo se da je baš to narušilo njihov odnos, više od bilo čega. Ubrzo po povratku Dijego se upustio u aferu sa mlađom Fridinom sestrom Kristinom, a ona je ostala razorena i skrhana ovakvom izdajom od dve osobe koje je najviše volela.

Frida mu je oprostila i par se pomirio, ali je ostao gorak ukus u njenim ustima - ovaj incident označio je prekretnicu u njihovom odnosu koji su ubuduće karakterisala neverstva i otvorene preljube. Umetnicu su u jednom trenutku stavili tačku na svoj brak, ali su se ubrzo ponovo venčali - jedno bez drugog nisu mogli, međusobna naklonost i nežnost su večno buktale i nikada se nisu gasile.

Godinama kasnije, ona je istrošena nemirima, napadima besa, ljubomore i histerije, skrušeno priznala: “imala sam dve velike nesreće u životu... jednu kada sam doživela saobraćajnu nesreću, a drugu kada sam upoznala Dijega. Dijego je bio veća nesreća”. ipak, ljubav je bila jača od bola.

Muškarac u haljini koji izlazi pred publiku u Srbiji jeste politički čin, ali to samo po sebi nije dovoljno, neophodno je dalje promišljanje i artikulacija

Obično kad se bavim nekom ovakavom temom, koja nije deo mog svakodnevnog kretanja, volim da se spremim, ponešto i pročitam. Međutim, sad sam krenuo iz potpune kontre. Ništa nisam čitao, ništa nisam gledao ili slušao. Drag Queen žurke samo znam sa imena eventova, a znam i ko je Ru Paul i šta je Drag Race. Znam šta je, ali nisam gledao. Ali znam i Dekadencu. i rešio sam da nju pitam sve što me ikad zanimalo o Drag Queen provodima u Beogradu kao i istorijatu drag kulture kod nas.

“Drag je nešto što mi nemamo u našem istorijsko-kulturnom fundusu, i više su su u pitanju incidentalni momenti nego neka ustaljena umetnička praksa. Kad nas postoji tradicija cross-dresinga koja nije nastala kao odgovor na to što je ženama bilo zabranjeno da se bave glumom, kao u antičkoj Grčkoj ili Engleskoj. Glumci kao i voditelji show programa kod nas su to radili kao kroz neku formu groteske, sa druge strane oliver Mandić je to radio kao odgovor na Novi romantizam, devedesetih imamo Merlinku koja se primarno bavila seks radom, ali je glumila u filmu Marble Ass, postoji i onaj kultni intervju sa njom, gde ona lipsinkuje na Karleušino ogledalce što jeste neka vrsta drega kakvog ga danas poznajemo. Dreg je na neki način bio Karamela jer je radio imitacije javnih ličnosti, parodije pesama, sve ono što rade kraljice u Americi već decenijama. Ali sve je to dosta drugačije od ovoga danas.”

iz ove njene priče mi nije delovalo da ne postoji želja za povezivanjem sa nekim “starim, dobrim” vremenima, koliko postoji želja da se iz korena stvori nešto potpuno autentično.

“Početkom dvehiljaditih je bilo nekih istupa na raznim LGBT događajima za mali broj ljudi i nije bilo neke kontiniuiranosti. i onda se dešava jedan potpunu presek, koji skroz raskida sa prošlim vremenima. Markiza de Sada se pojavljuje 2011. Sonja Sajzor i ja za njom. Ali to su sve bili solo nastupi, i kad radiš sama nemaš puno motivacije i potreban ti je sistem podrške. Nas tri smo se upoznale 2014. na festivalu u Zagrebu i nardene godine krenule da sarađujemo. od tada, na svakih mesec dana se pravi barem jedno drag veče u Beogradu. Sonja pravi svoje žurke, Markiza kabaretski igrokaz Efemerne Konfesije, pravimo i Wyrd Sisters događaje. od 2017. organizuju se i Ru Paul’s Drag Race Viewing Parties, koji su jako zaslužni za povećanje broja drag performera, jer svaki od tih okupljanja morao je da ima svog housta, i onda kad se izređalo nas nekoliko, morala su da se pojavljuju nova lica. Za ekspanziju su zaslužne i House of KG žurke, jer su i oni pružali priliku kraljicama koje nikad pre toga nisu se šminkale, oblačile i izlazile na scenu. Korona je naravno sve zaustavila, ali baš nekad pre zatvaranje, izborojale smo 24 aktivnih drag performera u Beogradu. Dobro, ne baš zaustavila, dosta nas je prešlo na online događaje, mahom one koje je organizovala ekipa pod imenom Dragoslavia, koja je ugostila preko 45 dreg performera i performerki iz čitavog regiona.”

E sad, kad sam naučio sve iz drag istorije kod nas (i mogu da izađem na ispit iz tog predmeta) zanimao me je lični aspekt, odnosno kako se ljudi reše da postanu drag krlajice?

“Ja se bavim glumom od ranog detinjstva, moje prvo pojavljivanje u dregu sam ostvarila u mjuziklu Čikago u okviru pozorišta le Studio i u toj pozorišnoj formi su koreni mog drag performansa. Druge kraljice su se zainteresovale preko Drag Race, ali ima i onih koji su došle do ovog sveta preko interesovanja za kinematografiju, pozorište, performans. Svi dobri umetnici kradu, svaka umetnost je derivativna, drag je odličan primer toga. Uzimaš pomalo sa raznih strana i kreiraš karakter i nastup. Drag predstavlja prenaglašavanje i dekonstrukciju, poigravanje sa rodom, sa rodnim stereotipima, i trebalo bi da je dostupan svima. Savremeni diskurs cele priče je da je drag za sve, ali ja bih dodala da možda nije baš za svakoga.”

ono što sam do sad mogao da vidim od nastupa, to je da nema nekih ustaljenosti i utabanosti, da se konstantno radi na likovima, i da se stalno nešto menja. Da zavisi i od same prostorije i od eventa kako će sve izgledati.

“Ako je klabing ili žurka, onda se svakako radi lip sync, ako ima prostora za kabaretski performans i pevanje uživo, ja to radim, osmišljavaš i kostim koji će biti prikladan, koreografiju, ili možda pre mizanscen, analiziram tekst pa onda ga dočaravam pokretima i facijalnim ekspresijama. Sve to zahteva dosta pripreme. Drag privlači ljude jer u njemu pronalaziš sublimat raznih interesovanja, od interesovanja za film, pozorište, kemp, muziku, do interesovanja za dive, pa do ličnih preferencija, doze egzibicionizma i ego tripa koji je na neki način i neophodan uz volju i želju za nastupanjem.”

Entuzijazam se krije iza svega. Čak se ustvari i ne krije, već je u prvom planu, a to je jezik koji jako dobro razumem. Honorari su ili nepostojeći, ili minimalni, a sav trud oko šminkanja, šivenja, sve je ostavljeno na tebi samom. Ne moram da oblačim haljine da bi razumeo ovo, svi mi entuzijasti prepoznajemo jedni druge, bez obzira na “grane privrede”. Pritom mi se još i požalila kako je učila da šije i tražila razne neke savete od drugarica, dok danas nove kraljice, bukvalno sve uče preko youtube tutorijala.

Zanimalo me je da li se razlikuju i po žanru pesama i načinu izvedbe. Dekadencu je možda najšira publika videla u seriji Jutro će promeniti sve dok izvodi pesmu Beti Đorđević. Kako onda ona gleda na to ako njena koleginica izvodi nešto od Karleuše.

“Markiza i ja često pričamo o tome, da kad smo već kao dreg kraljice na margini margine, kad bismo radili neki narodnjak, mi ne bismo time postigli mnogo, niti ćeš se približiti nekoj široj publici niti napraviti neku dostojnu provokaciji i subverziju, tako da većina ekipe koju ja znam i sa kojom saradjujem, izbegava tu vrstu muzike. Ali generalno, sa rastom broja ljudi koji se ovim bave, bude svega i svačega naravno.

Ne volim frazu drag zajednica jer zajednica su ljudi koji dele slične životne vrednosti i filozofiju a mi delimo hobi. Drag scena možda više odgovara kao pojam, a zajednica je nešto što se gradi i mi to donekle trenutno radimo, ali ima još do konačnog proizvoda. onda se postavlja pitanje, da li drag može u mainstream? šta bi bilo kad bi se desio Drag Race Balkan?

Ne bih mogla ni da zamislim Drag Race Balkan kad bi nastao šta bi na to ličilo. Ko bi to radio, kakva bi produkcija bila, ko bi učestvovao, sve su to jako bitni faktori, za koje nisam sigurna da bi produkciono bile ostvarljive sa visokim kvalitetom. Ali samo znam da bih ja pristala da učestvujem jedino u ulozi glavne voditeljke (smeh).”

ispričala mi je još i da su joj prilazili ljudi posle nastupa da joj kažu da ih je rasplakala svojom emocijom kao i da je pohvale drugačijom reprezentacijom plus size žene, ali da li Dekadenca može da iskoristi svoj glas i za nešto više od same zabave ili performansa?

“Muškarac u haljini koji izlazi pred publiku u Srbiji jeste politički čin, ali to samo po sebi nije dovoljno, neophodno je dalje promišljanje i artikulacija. Efemerne Konfesije su tu npr. dobar primer gde je to naizgled laka forma kabarea u kojoj se pojavljuju neke ozbiljne političke poruke. inače, puno vremena i tuda posvećujemo ovom kabareu, tu već imamo i scenario, songove, pevamo, pravimo kostime. Problem je što ovde nemamo kulturu Kabarea, ljudi taj pojam vezuju za laneta Gutovića koji priča loše viceve, ali kabare je mnogo više od toga. Potrebno je mesto gde ljudi mogu da dođu, sede za stolovima, piju, puše, gledaju show, učestvuju, a mesta u Beogradu nisu takva.”

Za kraj, pitam je šta i kako dalje, a već znam odgovor. Petogodišnji planovi su u bilo kojoj sferi umetnosti nemogući. Pritom zatvoreni sistemi u kulturnim ustanova ne omogućuju joj da zaigra u nekom mjuziklu. ovo što ona radi sa koleginicama se i dalje posmatra kao underground. Dok to ne shvate neki ljudi na bitnim pozicijama ostaje mi samo da joj poželim da mašta o tome da bude voditeljka Drag Race Balkana. Barem za početak.

“NE VOLIM FRAZU DRAG ZAJEDNICA JER ZAJEDNICA SU LJUDI KOJI DELE SLIČNE ŽIVOTNE VREDNOSTI I FILOZOFIJU, A MI DELIMO HOBI”

“GLUMCI KAO I VODITELJI SHOW PROGRAMA KOD NAS SU TO RADILI KAO KROZ NEKU FORMU GROTESKE, SA DRUGE STRANE OLIVER MANDIĆ JE TO RADIO KAO ODGOVOR NA NOVI ROMANTIZAM”