Ponedeljak...

DArkadij i Boris Strugacki: “Ponedeljak počinje u

суботу”, Čarobna knjiga, Beograd, 2019. a nešto “nije u redu” sa ovom knjigom, vidimo već iz sloga u naslovu. Od dva pomenuta radna dana, jedan je napisan ćirilicom.

Tobože, u “otkačenom” institutu u kojem se odvija najveći deo radnje ovog romana svi zaposleni su toliko marljivi i posvećeni svom poslu da preko vikenda jedva čekaju da počne naredna radna nedelja. U neku rusku zabit, u mestašce Solovec, kompjuterski programer, komsomolac iz Lenjingrada Aleksandar Ivanovič Privalov dolazi “moskvičem” da se nađe sa dvojicom prijatelja planinara, koji već danima rekreativno bazaju tamošnjim predelima. Nikada nećemo saznati da li se zaista sa njima našao, a ostavljao im je pisane poruke na tabli u lokalnoj pošti, i to ne zato što se nekome desilo nešto loše ili neobično, već što braću, pisce romana, taj “detalj” ne interesuje. Naime, Saša usput pokupi dvojicu auto-stopera, naučnika u Institutu koji ga, pošto nema prenoćište, smeste u baraku kod prijateljice. Oni mu ponude da dođe u provinciju i zaposli se kao programer jer im baš takav radnik fali. Domaćica je jedna škrta i namćorasta bakica sa maramom na kojoj je čuveni briselski Atomijum. Neverovatni događaji te noći (podizanje kuće na kokošije noge, bunar sa kofom u kojoj je riba koja tobože ispunjava sve želje - u stvari ta štuka laže kao pas!) uvere ga da je ne samo stigao kod Baba Jage iz bajke, već da je svima u Solovecu to najnormalnije. Očarani programer se preseljava i stalno zapošljava. Nije se pokajao! Braća Strugacki, ne samo ruski već odista svetski klasici, ovo kod nas prvi put prevedeno delo (svaka čast prevoditeljki Mariji Stamenković ne samo zbog jezičkih vratolomija kojima je očigledno bila izložena, već i savršenih fusnota!) objavili su još 1964, ali ono nije zastarelo! Kao da je juče pisano! Većina romana im je “ozbiljna”, po nekima su snimani i vrhunski filmovi, no znali su i da se zezaju (na primer “Hotel kod poginulog alpiniste”). Unaokolo lete veštice, u cisternama transportuju u taj “Naučnoistraživački institut čarobnjaštva, vračanja i okultizma” zmajeve, vampire i svakojaku dažd, u njemu teže da stvore idealnog srećnog socijalističkog čoveka kome će zadovoljiti sve materijalne i duhovne potrebe (u stvari tip samo želi da ždere dok doslovno ne pukne). Atmosfera je nešto između dvaju laboratorija: u “Hariju Poteru” i britanskoj TV seriji “Torčvud”. Nažalost, opet loša navika nekih naših izdavača: nema popisan sadržaj, i pored tri odeljka sa 16 glava i pogovorom glavnog lika koji žestoko kritikuje pisce braću Strugacki...

Bez obzira, da se 2019. biralo NF izdanje u Srbiji te godine - kandidovao bih ovaj roman!