Zarobljen si na brodu, a dušom i mislima na kopnu uz najmilije
Najveća težina je kada si ovde, a dušom uz najmilije, pogotovo sada usled pandemije virusa korona koja je blokirala ceo svet. Mi pomorci dobro znamo kakva je snaga prirode. Nije bitno ni ako je brod dugačak nekoliko stotina metara, on je kao ljuska oraha na moru.
Tako za „Blic“govori Tripo Janković, prvi oficir stroja „MSC Cruises“, moreplovac koji je zajedno sa još oko 4.000 ljudi uplovio u luku kod Dubaija, a nakon iskrcavanja putnika, punih pet meseci ostao zarobljen sa oko 50 kolega na moru. Njegova fotografija pogleda kroz prozorsko okno broda prema beskrajnoj pučini Arapskog mora sa kojom se i sam budio tih pet meseci pobrala je više od 5.000 lajkova i komentara podrške na Fejsbuk grupi „Pozdrav s mog prozora“.
- Prijatno me je iznenadio talas emocija, poruka podrške, sinergija i empatija i puno sam zahvalan na tome. Ako nešto treba da naučimo to je da bez obzira na to gde se nalazimo, da taj pogled sa prozora reflektujemo unutar sebe i da ne zaboravimo da smo ljudska bića, da šaljemo ljubav, podršku i svetlost svuda – poručio je Janković, a pre samo nekoliko dana oglasio se novom fotografijom pogleda iz kuće u Kotoru na šta je reagovalo više od 7.300 ljudi iz celog sveta. Uz dobrodošlicu na kopno mnogi ga pitaju kako je mogao da izdrži i čestitaju mu na tome.
Ni van broda, Ni Niko Nov
Janković je mašinski inženjer na kruzeru i kao iskusni moreplovac izolacija je za njega sastavni deo poziva, međutim, u ispovesti za „Blic“ne krije da ovoga puta nije bilo lako. U svojoj beležnici, pre četiri meseca na kruzeru zapisao je da je od 13. marta privezan u luci od kada su se zadnji putnici iskrcali.
Zabeležio je da je posada svakodnevno radila redovne poslove na održavanju broda.
- Na brodu, hvala bogu, nema bolesti. Imamo hrane, vode, imamo doktore i medicinsko osoblje, bolnica je dobro pokrivena i sve je pod kontrolom. U karantinu smo od 15. marta i niko ne sme ni van broda, ni na njega. Sve je dobro organizovano sa agencijama iz Dubaija i nema problema koje ne možemo rešiti. Na brodu čekamo rasplet događaja, pratimo vesti i u mislima i molitvama smo sa našim porodicama, sa svim ljudima iz sveta jer smo ovde jedna velika porodica - piše.
Kotoranin priča da su se i on njegove kolege napatile radeći pet meseci u mašini jer su temperature bile i preko 50 stepeni.
- Srećom, ni kasnije, sve do kraja nismo imali korone na brodu. Hrane je bilo u izobilju jer je to putnički brod i stigle su zalihe za tri meseca za kompletno sve putnike i posadu, ničega nije nedostajalo. Ali, nakon odlaska putnika, brod dugačak 250 metara sa 13 spratova je odjednom utihnuo. Sve se ugasilo. Evo tek sada, pre neki dan, jedan brod je krenuo u kružnu turu, a to su sve ogromni troškovi i veliki problemi za kompanije. Vreo kesten je to – priča Janković.
izolacija od sveta
- Izolaciju na brodu nismo osetili kao vi na kopnu jer mi inače živimo život u poluizolaciji. Sada nismo primali nove putnike, ali smo
imali mnogo posla jer se sve mora održavati kao da su normalne okolnosti, a bilo nas je manje. Iskreno sam mislio posle svega da će ljudi malo doći sebi i da će svako neku pouku da zaključi, da povuče ručnu, ali ima toliko smrti u saobraćaju. Ginu nam mladi ljudi, zatim postavljaju se cevi u reke umesto da se priroda čuva – kaže Janković.
Iskusni pomorac se posle povratka sa mora uvek sprema za odlazak na planinu. Za njega more nije za življenje, a jedino kontakt sa čistom prirodom ga oporavlja.
- Na brodu nema slobode. To je neka vrsta dobrovoljnog pritvora. Na brodu je bilo teško jer ne znaš kakve ćeš novosti čuti od kuće. Ni ljudi na kopnu nisu imali sve informacije, ali je nama naš posao na brodu najbolji lek za sve. Mnogo posla nam je mnogo značilo. Sada mi je jedino važno da se ne manipuliše ljudima, da se okrenemo jedni drugima, da poštujemo jedni druge i da svi zajedno idemo u tom smeru.
SLIKA „POZDRAV S MOG PROZORA“PREMA BESKRAJNOJ PUČINI POBRALA JE VIŠE OD 5.000 LAJKOVA I KOMENTARA PODRŠKE
Vreme je da usporimo
Kao pomorac koji plovi više od 20 godina morima i okeanima navikao je na određeni stepen samoizolacije. Svet je došao do ivice, poručuje Janković, i ako nastavi ovako nema povratka.
- Došlo je vreme da usporimo. Sami nikada to ne bismo uradili da nam nije došlo upozorenje da smo na krivom putu. Konačno shvatamo da hrana ne raste u supermarketima i da smo potpuno zavisni i da bez vlastite proizvodnje za par meseci može doći do kolapsa. Danas nije bitno koliko novca imaš, svi idu u iste bolnice kod istih doktora, niko ne može poći u inostranstvo da se leči, džaba mu novci. Jedina stvar je definitivna, stari obrasci moraju da se u gase i na mnogo humanijim temeljima treba da gradimo ovaj svet, a pandemija će da traje sve dok ne shvatimo da je priroda ta koja reguliše svet. Svi smo sada u ovome i pokažimo da brinemo jedni o drugima, ne samo o ljudima već i o životinjama, prirodi i svemu što nas okružuje. Setite se baka i dedova, setite se na kojim vrednostima su oni gradili svet i ne možete pogrešiti. Jedan topao zagrljaj za sve vas od mene, ustrajte i ovu ćemo bitku da dobijemo – poručuje nam pomorac.