SAMOHRANI OTAC USVOJENOG DETETA
Scenario za film o sportskom Džejmsu Bondu izgledao bi ovako: bio je državni prvak u kanuu i učesnik Olimpijskih igara, izbeglica, komandir specijalaca na ratištu u Vukovaru, u 23. godini postao fudbaler, potom je bio kapiten Singapura, igrao do 44. godine postigavši 363 gola, napisao je knjigu, ima troje dece, razveden je, a od prošle godine samohrani je otac...
Šta dodati posle svega navedenog? Ništa. Znam samo da, kada sam završio razgovor sa istinskim nomadom Aleksandrom Đurićem, nisam mogao da dođem k sebi. Plakalo mi se, smejalo mi se. Ova priča je zapravo priručnik za život i neodustajanje. Tako da, ukoliko pomislite da je sve sr...e i da nema boljeg sutra, pročitajte i zapamtite ove redove.
- Odrastao sam u mestu Lipac, iznad Doboja, u kući na brdu. Kajakaški klub je bio ispod mosta koji je spajao železničku stanicu preko reke Bosne. Prelazili smo preko njega kao deca i gledali kajakaše, ali nisam ni razmišljao o veslanju. Igrom slučaja, imao sam deformitet poznat kao kokošije grudi. Onda mi je ortoped napravio pomagalo i rekao da moram da se bavim sportom. Imao sam neke drugare koji su počeli da veslaju. A ja, pravo da ti kažem, plivao jesam, ali kao sekira. Bilo je to neko plivanje po plićaku, foliranje... Kada sam se prijavio za kanuing, trener Ivica mi je rekao “ne daj bože da se prevrneš”. Nekako sam dogurao do druge strane Bosne i nazad. Priključio sam se klubu Val iz Doboja.
To je bio beg od životnih problema jednog klinca.
- Tražio sam nešto da nisam stalno kod kuće, jer moj otac je bio alkoholičar, po 24 sata se nije treznio. Bio je stara škola, nastavnik je bio za sve nas u kući. Želeo sam da pobegnem iz tog okruženja, nikad nisam imao ništa, odrasli smo sirotinjski zbog njega, sve je propio. Održao me u životu sport. Znao sam da nemam ništa, pomirio sam se tim, a koliko pružim na treningu - toliko ću i da dobijem. Ludački sam trenirao! Trčao sam po 40-50 kilometara na dan i to kada sam imao 13 godina. Uzbrdo, prema Ozrenu sam trčao, i po kiši i po snegu, zimi, leti. Led ledeni je Bosna bila, ali to me nije zaustavljalo. Razmišljao sam da moram da budem spremniji od ostalih. Sam sa sobom sam se takmičio. Drugi su išli na letovanje. Ma, kakav Jadran, kakvo more, nisam želeo ni dan treninga da propustim. Učestvovao sam na Svetskom juniorskom prvenstvu u Beogradu, na Adi, bili smo u finalu. Posle toga je trebalo da idem na Olimpjske igre u u Barselonu, tada nas je bilo šest u konkurenciji. Najbolji su bili kajakaši i kanuisti iz Srbije i Hrvatske. Zemunci pogotovo. Belišće kod Hrvata. Mi smo iz Bosne bilo nekako divlji jer nismo imali uslove. Na kraju sam bio juniorski šampion države u kanuingu na 500 i 1.000, ali i seniorski na 10.000 metara.
- Kada sam išao u vojsku, već sam bio prvak u Jugoslavije. Znao sam da ću u neke specijalne jedinice. Na kraju, postao sam vojni pitomac u Bileći. Inače, rano ustajanje, trčanje i vežbe su meni bile smešne. Pa, sam kod kuće u pet ujutru se dizao da nahranim krave i da ih vodim na ispašu. Ništa mi nije - Imam dvoje dece iz braka sa Natašom, a usvojio sam i sina Masima. Prošle godine sam se razveo i - usvojio sam sina Emanuela. Samohrani sam otac, osamnaestomesečnog deteta. Pomaže mi kućna pomoćnica. Znam da kreiram neka druga pravila, učestvujem u humantarnom radu. Odrastao sam kao sirotan, znam da ove pare neću sa sobnom da nosim u grob. Usvojio sam dakle i Emanuela, u Maleziji, on je poluindijac. Vodio sam ga u Melburn da upozna braću i sestru, krstio sam ga u pravoslavnoj crkvi u Melburnu, uostalom kao i prvo troje dece.