DAN VELIKE POBEDE
Sutradan odem u englesku Jadransku misiju i za vreme ručka začu se strašan tresak, a za njim još nekoliko u kratkom razmaku. Ostavim ručak i izađem na ulicu da vidim šta je to. Pet austrijskih aeroplana kružilo je nad varoši, bacajući bombe brzo jednu za drugom. Ulice u Draču su vrlo uske, a varoš je bila mala i prepuna sveta. Svet je bežao što je brže mogao, bar Italijani su bežali, jer Srbi uvek misle da je ispod njihovog dostojanstva da beže. Stajala sam sa jednim artiljerijskim oficirom, koji je znao te stvari, i gotovo uvek je mogao da pogodi gde će bombe da padnu. Gledajući gore u plavo nebo može lepo da se vidi kad bombe počnu da padaju iz aeroplana: najpre izgledaju kao srebrnasta traka svetlosti, zatim kao tanka magličasta pruga preko neba, dok ne pogode kakvu zgradu s treskom, zasuvši sve okolo belom prašinom. Dve padoše skoro na isto mesto na kraju ulice, oko sto metara od nas, a još više njih malo dalje na razna mesta. U tom trenutku priđe nam još jedan oficir, koji je bio u velikoj neprilici, jer je bio usred brijanja kad prva bomba pade, i berberin Italijan, ni pet ni šest nego ispusti svoj brijač, pa pobeže, tako da je morao da iziđe sa pola obrijanog lica. Ali mu je posle bilo milo kad je video da se ne bi nikad više obrijao da berberin nije pobegao, jer kad smo otišli do dućana našli smo da je jedna bomba prošla pravo kroz krov, a berberin je stajao napolju, proklinjući aeroplane što su mu uništili radnju. Ukupno je bačeno dvadeset i pet bombi u toku četvrt časa otprilike, na prostoru čiji je prečnik iznosio oko 500 metara, i poginulo je prilično sveta.
Ima jedan tunel iz varoši do mora, gde su se ono nekoliko stotina Italijana zavukli, a ja mislim da kad bih imala da biram: ili da se zavučem u drački tunel na oči stotinama tamošnjih stanovnika, ili da poginem od bombe, ja bih izabrala ovo poslednje. Jedan dan ranije palo je nekoliko bombi u blizini jednog italijanskog logora i Italijani se razbežaše. Jedna četa gladnih Srba sa najvećom prisebnošću iskoristi tu priliku da pokupi iz napuštenog logora sav hleb i sve ostalo što je bilo za jelo, a docnije su govorili kako bi želeli da aeroplani tako dolaze svaki dan. Pošto se to sve završilo, ja se vratim u štab Jadranske misije, koja je ostala čitava, i ručam sveže slanine i jaja, što se ne može dobiti svakog dana.
Strašan je ovaj deo zemlje. Za svaku stopu se vodila borba. Zemljište je sve ispresecano malim kružnim rovovima, a svuda su rasuti delovi odeće i čizme. Čudan je to prizor na svetlosti mesečine, dok Crna reka protiče u podnožju brda, a teško je i zamisliti šta se sve tu odigravalo pre tako kratkog vremena. U sredu uveče je srpski kapetan Dimitrijević poveo dr Munkaster i mene u svoj logor. Putovali smo nekim neobičnim vozilom pošto kola ne mogu da prođu putem. Put je otvoren samo za kola sa hranom i municijom koja idu na front. Staza vodi padinom Kajmakčalana pa smo videli rovove i bodljikavu žicu onako kako su je ostavili. Mislim da sve do tada nisam shvatala šta su sve Srbi učinili. To mora da je jedna od najčudesnijih stvari koje su se dogodile za vreme rata. Iako iscrpljeni višegodišnjim ratovanjem, mučeni saznanjem da su im Bugari pobili porodice, bez ćebadi, pristojne hrane i odeće. Srbi nikad neće prepustiti ni delić svoje zemlje. Mora da su skupo platili ovu visoku, pustu planinu. Svuda leže gomile tela nesahranjenih vojnika i strašno je gledati grabljivice kako kruže i obrušavaju se na plen.