DA BIH SUSTIGAO SVA SVOJA ZAKAŠNJENJA “MERE” BI MORALE DA TRAJU GODINAMA

Da li vam je teško palo to što niste mogli da se krećete u vreme vanrednog stanja jer ste u grupi 65+?

- Kristalna jasnoća kriterijuma “65+” mi je osvetlila činjenicu koju sam potiskivao: da sam definitivno u grupi onih kojima treba ustati u tramvaju (ne iz poštovanja, već da ne bi pali). Šalu na stranu, supruga i ja smo se držali preporuka, unuke su nam dovodili pod prozor da jedni drugima mašemo i to su, pored odlaska nekih dragih, ali i odlaska nepoznatih ljudi, bili jedini istinski tužni trenuci izolacije. Van toga smo se okrenuli rutini koja nije korodirala sa odmaklim godinama: radili, radili i pričali... Mada, da bih sustigao sva svoja zakašnjenja bojim se da bi mere o kojima govorimo morale da traju godinama.

- Gajim iluziju da svoj autoritet, ako ga je bilo, nisam izgubio stupanjem na mesto predsednika SANU - barem kod svojih bolesnika i saradnika. Malo je poznato (što bi i bilo?), ali ja svoj posao neurologa na klinici nisam prestajao da radim. Dilema koju vi navodite je i svojevrsna forma eskapizma: u godinama u kojima se završavaju profesionalni ciklusi mogao sam da ponavljam da se ja bavim naukom i strukom, da se “ne bavim politikom”, da “nisam odavde”... kako sam uostalom živeo do tada. Možda se radi o grehu gordosti (preciznije, sujete), ali sam u jednom trenutku shvatio da ću ili nastaviti da se “krijem” u svom zabranu (izgubivši tako pravo da kao građanin išta kritikujem) ili ću se prihvatiti neke obaveze u okviru institucija u kojima sam i do tada delovao. I odabrao sam ovo drugo... Da li sam se pokajao? Od mene se očekuje da kažem “ne”, ali...