Društvu u kojem nema dogovora preostaju zbunjenost, farsa i na kraju agresija

Epidemije su verni pratioci čovečanstva. Jedna takva “nevidljiva armada” Yersinie pestis 1330. godine odnela je četvrtinu stanovništva Evroazije. I nemam utisak da je svet nakon toga bio bolji. Pandemija Covid 19 je probudila solidarnost, ali je ona vrlo brzo počela da uzmiče pred geostrateškim prestrojavanjima i optuživanjima.

Ovim rečima počinje intervju za “Blic” akademik Vladimir Kostić, predsednik SANU, odgovarajući na pitanje o svetu posle epidemije. Izneo je lične stavove, ne pretendujući da ih nametne kao jedine validne, i o stanju u srpskom društvu, izborima, partokratiji, Kosovu, Crnoj Gori...

Da li je surovo da i ovakve pošasti, kao što je Covid 19 mogu da posluže za geostrateška prestrojavanja? Da li samo naivni mogu da pomisle da će svet postati humaniji?

- Moguće je (ili se bar nadam) da je kod nekih manjih, marginalnih grupa pandemija ipak upalila alarm i da će te niše otpora biti izvorišta novih intelektualnih promišljanja, pa i ideologija novog i neophodnog humanizma. Ili se radi o onoj narodnoj “što je babi milo, to joj se i snilo”.

Ovaj trenutak je u svetskim razmerama užasno osetljiv i višeslojan, o čemu bi svi, pa i političari, trebalo da vode računa. U jednom zanimljivom eseju „Razmišljanja o kugi“Đorđo Agamben kaže:

“Još jedan povod za razmišljanje je evidentni slom svakog zajedničkog ubeđenja i uverenja. Kao da ljudi više ni u šta ne veruju - osim u golu biološku egzistenciju koja se mora sačuvati po svaku cenu. Ali na temelju straha od gubitka golog života ne može se graditi ništa osim tiranije, čudovišnog Levijatana sa isukanim mačem”.

Šta kažete za mere Kriznog štaba Srbije oko Covida 19, da li su one bile kreirane samo iz pera struke ili ima elemenata za sumnju da je i politika umešala svoje prste, posebno kod ukidanja vanrednog stanja?

- Sumnjam da se bilo gde u svetu odluke ovog tipa donose samo na osnovu mišljenja izabranih stručnjaka. Gotovo sam siguran da se u principu kod takvog odlučivanja radi o delikatnom amalgamu “struke” i “politike”. Nemam elemenata da sumnjam da oni stručnjaci koji su se odazvali pozivu da budu deo Kriznog štaba nisu delovali u skladu sa svojim znanjem i stručnim ubeđenjem. Uz mogućnost greške i rizike kompromisa - oba aspekta tako inherentna medicini. Ja nisam grešio... jer nisam ništa ni odlučivao niti prihvatio bilo koji rizik. Sem ovog da ću izgovarajući ove reči biti optužen od onih koji “znaju istinu” da “vrana vrani oči ne vadi”.

Ako vrana vrani ne vadi oči, da li ste voljni da prokomentarišete istupe nekih vaših kolega na početku epidemije, da je reč o smešnom virusu?

- Ako sam išta naučio za ove četiri decenije bavljenja medicinom je da ne potcenjujem i da se ne podsmevam opasnostima koje ne poznajem.

Čini se da političari nisu prepoznali neku vrstu vašeg proročanstva, da nam, ako se ne uspostavi dijalog između vlasti i opozicije, preti opasnost da se “hvatamo za gušu”, što se nedavno i desilo ispred Skupštine?

- Nisam nikakav prorok. Radeći svoj posao lekara srećem ljude i u stanju sam da osetim kada se napetost i agresivnost, uz slučajnu psovku onih koji inače preda mnom ne bi opsovali, opasno povećavaju. Ima i jedna čudna i duga linija ostrašćenosti i surove isključivosti u bavljenju politikom kod nas. Više puta sam navodio Jovana Cvijića, koji opisujući onovremenu političku podeljenost Srbije piše: „Varoš je bila podeljena u dva-tri tabora. Bilo je tuče i ubistava. Moj otac se mešao u te borbe, i jedanput su najamljeni ljudi napali na našu kuću i velikim drinskim oblucima polupali prozore, ne pogodivši nikoga... Jedva je moja majka uspela da on postane manje strasno obuzet dinastičkim i političkim svađama“. Ne može biti da nam je to sudbina.

Da li je ta ostrašćenost plod amaterizma koji vlada u srpskoj politici pa se od svega pravi farsa i predstava za narod uključujući i štrajkove glađu vlasti i opozicije?

- Kada pominjete predstavu za narod, u šta sam ne verujem, takav zaključak može da potiče od naše očajničke potrebe da postoji neka, makar i perfidna pamet koja stoji iza naših političkih predstava i koja ima jasnu ciljnu tendenciju, čak i kada je mi, obični građani, ne prepoznajemo. Teže je prihvatiti da se radi o nasumičnom sudaranju suje

Ne potcenjujem i ne podsmevam se opasnostima koje ne poznajem

Partijsko zapošljavanje je jedan od najotrovnijih plodova partokratije

ta, bahatosti, opijenošću vlasti ili ideje vlasti, lične promocije. U jednom novinskom napisu, i pre aktuelnih skupštinskih događanja, neko je duhovito primetio (parafraziram) da se radi o trijumfu srpskog nadrealizma. Pošto ste me pitali za mišljenje, mislim međutim da je sve prvenstveno posledica urušavanja i profanisanja demokratskih institucija u kojima se vode razgovori i dogovori predstavnika naroda. Kada one nestanu ili izblede, bojim se da nam preostaje zbunjenost, potom farsično tumaranje i, na kraju, agresivnost. Daleko bilo!

Da li ste vi spremni da posredujete između vlasti i opozicije da do takvog scenarija ne dođe i da se nađe način da se odustane i od najavljenog bojkota izbora ili i vi, kao i drugi intelektualci, ne želite da se valjate u kaljuzi politike?

- Da mogu to, verovatno bih se bavio politikom. Pretenciozno bi bilo da savetujem one koji taj zanat i njegova oruđa znaju bolje od mene. Da, ja sam za slobodne izbore, sa zadovoljenim demokratskim uslovima i uz ravnopravni pristup svih učesnika slobodnim medijima. Ali, to što sam izgovorio je opšte mesto, bez velike koristi. Ne znam na osnovu kojih referenci bih sebe pretpostavio kao posrednika možda samozvani posrednik. Ali i kao samozvanac bih predložio dijalog, dijalog, dijalog... Politika je, kakva god bila, bliža životu nego što je nekakav univerzalni simbol kaljuge. I svojevrsna je glupost izbegavati je.

Da li je glupost i to što je partijska knjižica postala vrednija od fakultetske diplome. Kako to da zaustavimo, da ne postane praksa da mladi spaljuju diplome iili odlaze u beli svet?

- Partijsko zapošljavanje je jedan od najotrovnijih plodova partokratije, i da, naročito kada su mladi ljudi u pitanju, deluje posebno ponižavajuće. Međutim, postoje i drugi razlozi zašto odlaze mladi: neke studije su pokazale da se ne radi samo o finansijskim razlozima ili nemogućnosti zapošljenja, već i o jed

noj dugotrajnoj poziciji beznađa i osećaja socijalne nesigurnosti. Zaista me rastužuju procenti studenata koji svoju budućnost vide jedino van granica Srbije. Međutim, barem u nekom mom ograničenom profesionalnom krugu javlja se novi fenomen: odlazak etabliranih, socijalno saturiranih sredovečnih stručnjaka uglavnom u ranim četrdesetim godinama. Naravno, ovaj fenomen nije samo naš: pogledajmo susede, uključujući i one koji su članovi EU. Svi iz tog kruga zapravo izvoze sopstvenu budućnost. Da li se već pripremaju koncentrični krugovi Evrope od kojih će svaki, pa i ovaj naš, spoljašnji, imati svoja posebna pravila i uloge u budućnosti kontinenta?

Kakva bi pravila srpska vlast trebalo da primeni kako bi zaštitila svoj narod u Crnoj Gori, vernike i sveštenstvo SPC. Nedavno je čak bilo i hapšenja?

- Moramo da shvatimo da se radi o drugoj državi (ali i svom narodu u njoj) i nisam siguran da razumem kako bi bilo koja vlast u Srbiji mogla da zaustavi ono što se događa u Crnoj Gori, sem korišćenja diplomatskih kanala i mehanizama koji postoje u međunarodnim odnosima. SANU je među prvima izrazila podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi i ona je neupitna. Mora se reagovati promišljeno, ali ne i manje uporno. U meri u kojoj sam mogao da pratim detalje, čini mi se da je vladika Joanikije svojim izjavama održao čas propedevtike iz političke i ljudske mudrosti, iako se nalazi u središtu krize.

Veljko Lalić, glavni urednik “Nedeljnika”, rekao je da “mi i ne shvatamo veličinu Vladimira Kostića - kad on govori, to je kao da gledate profesora na tabli”. Šta biste na toj tabli napisali za problem Kosova, da li biste iscrtali nove granice?

- Gospodin Lalić je moj prijatelj, pa ono što govorimo jedan o drugom treba shvatiti samo kao neizbežnu subjektivnost. Kosovo i Metohija ne mogu da stanu na jednu tablu. Kako god prišli rešavanju ovog problema, čak i kad sagledavamo potpuno suprostavljene mogućnosti, rešenja će pokrenuti, svako na svoj način, ne lanac, već lance posledica, među nama samima, ali i u odnosu na neposredno okruženje, pa i naš međunarodni položaj u najširem smislu. Stoga se, kao prvo, bojim da nema idealnog rešenja, što ne znači da rešenje ne treba tražiti. Odluke, ako se i donesu, ne smeju da budu odluke jedne osobe, grupe osoba, jedne partije, koalicije. Stoga, kao drugo, mislim da se bez obzira kakva će se odluka doneti, mora uspostaviti ozbiljna i što je moguće šira podela odgovornosti za moguća rešenja - u Skupštini, među partijama, predstavnicima naših građana koji žive na KIM, brojnim institucijama, pojedincima. To ne može biti u formi javne diskusije, mada je ovaj moj stav verovatno posledica strepnje od naše hipokrizije. Svaka mogućnost za rešenje bi trebalo da se do detalja sagleda sa svih aspekata, a posebno onih koji se odnose na našu budućnost (ne budućnost u odnosu na neke neposredne izbore, već u najmanju ruku na decenije pred nama). Treće, teško mi je da zamislim, čak i da mi međusobno kojim čudom postignemo potrebnu saglasnost, jer postoji i druga strana, da se problem KIM reši onoliko brzo koliko nas uveravaju.

Uveravaju nas i da će nam vrata Evropske unije biti otvorena ako priznamo nezavisnost Kosova. Da li je to skupa cena za takvo društvo?

- Verujem da se Srbija nalazi na tom kontroverznom i ne preterano homogenom kontinentu. Nažalost, ne izlazimo na more da bismo u nekom trenutku razočaranja (a bilo ih je i ne uvek bez razloga) mogli da odveslamo ka srećnijoj destinaciji. Naš odnos prema Evropi, koja i sama nije jedan homogeni entitet, odlikuje se stalnim sinusoidama - još iz srednje škole pamtim Zmajevu pesmu “Jevropo, bludnice!”. Ali, negde ipak prihvatamo da je čitav niz civilizacijskih dometa kojima i sami težimo rodni dom ipak imao u toj istoj Evropi. Bojim se da u obostrano nedoslednoj i ne uvek iskrenoj ljubavi, postajemo umorni jedni od drugih-– u razgovorima sa prijateljima iz Evrope sve više uočavam ravnodušnost i gubitak interesovanja. Mene više muči pitanje da li smo i sami postali ravnodušni po pitanju nas samih. Ali da za trenutak zanemarimo Evropu - šta je sa

KADA JE REČ O REŠENJU ZA KOSOVO I METOHIJU, BOJIM SE DA IDEALNOG REŠENJA NEMA, ŠTO NE ZNAČI DA GA NE TREBA TRAŽITI

...D ozvolite me da vas uverim: reagujući na globalnu pandemiju Covid 19 stajali smo uz naše partnere i doprineli stabilizaciji širom jugoistočne Evrope. U ovome smo svi zajedno. Institucije EU naporno su radile da podrže Srbiju u ovoj krizi. I dok se Evropski parlament sastajao na daljinu, odobrili smo neophodno zakonodavstvo koje odgovara potrebama naših partnera u Srbiji.

Samo da rezimiram. Evropski parlament zatražio je da se Zapadni Balkan uključi u Fond solidarnosti za virus korona vredan 50 milijardi evra. Srbija je bila uključena u mnoge inicijative EU, na primer u rad Centra za prevenciju i kontrolu bolesti: nadzor, epidemiološko obaveštavanje, i centar za odgovor. Privremena ograničenja izvoza bila su ukinuta, region

što više opozicionih ovčica na livadu na kojoj ste već odredili ovna predvodnika.

Rekli ste da svi treba da izađu na izbore i da različite opcije budu zastupljene u parlamentu. Misleći valjda da fizički budu u zgradi, a ne i da govore u sali parlamenta - pošto im tamo isključuju mikrofone i iznose ih iz nje. Što vama uopšte ne smeta - jer žrtva nije vaša. Za razliku od interesa. Koji jeste vaš. I zato niste reagovali na izveštaj „Fridom hausa“, organizacije sa sedištem u zemlji čiji ste ovde ambasador - koja je svet obavestila da Srbija više nije ni delimično konsolidovana demokratija - nego da je nazadovala na nivo hibridnog režima koji guši demokratiju. Što ste vi, u vašem pozivu na izbore, ocenili kao napredak. Bitno je da ste se sa ovdašnjim vođom saglasili da na slobodi medija treba da se poradi - pošto, kao što znate do izbora ima manje od mesec dana, pa srećom vremena ima napretek za razbuktavanje demokratije. Uz sav arsenal nepočinstava koje će vođa upotrebiti, kao na prethodnim izborima.

P. S. OBEZBEDIĆETE VI NEKU „OPOZICIJU“ZA DEKORACIJU IZBORA. ALI NE MOŽETE DA NATERATE GRAĐANE DA NA IZBORE IZAĐU. I TO VAS SVRBI. ZATO SE I ČEŠETE.