Bravo, ljudino! Deki donirao respiratore
Dužnost svakog od nas ko može da pomogne u ovako teškom trenutku jeste da to uradi za one kojima je to najpotrebnije. Nije bitno koliko, svaki doprinos je jedan život više, kaže trener Crvene zvezde.
KAKAV GEST, KAKVA ljudina! Dejan Stanković sa svojim poslovnim partnerom Draganom Ruvarcem i njihovom građevinsko-investitorskom firmom „Stefial“donirao je respiratore i medicinsku opremu za Srbiju! U praksi izreka “na muci se poznaju junaci”. Da je više ljudi kao što je Dejan Stanković.
Trener Crvene zvezde poručuje i da je ovo samo početak akcije ljudi dobre volje i da se očekuju nove donacije onih koji mogu da pomognu. On će ih lično pozvati kao u vreme poplava.
- Dužnost svakog od nas ko može da pomogne u ovako teškom trenutku jeste da to i uradi za one kojima je to najpotrebnije. Nije bitno koliko, svaki doprinos je jedan život - kaže naš slavni fudbaler.
Strateg crveno-belih i pored neplanirane pauze u šampionatu, kao i zabrane održavanja treninga zbog virusa korona, nije klonuo duhom.
- Mi smo i pre uvođenja vanrednog stanja napravili plan kako će igrači i šta raditi od kuće ako do ove situacije dođe. Svaki fudbaler je dobio plan rada i mi smo u svakodnevnom kontaktu sa njima. Pratimo njihovo fizičko i psihičko stanje. Svako od njih ima svoj program koji redovno ispunjava, a stručni štab ih prati i kontroliše do najsitnijih detalja.
Disciplina koju su fudbaleri Zvezde prikazivali do sada u radu i ponašanju još je izraženija u ovoj situaciji.
- Moram da ih pohvalim da su maksimalno ozbiljno shvatili sve što im je rečeno, ali posebno jer poštuju preporuke Vlade Republike Srbije. U porodičnom okruženju sprovode sve zadatke, rade maksimalno odgovorno. Trudimo se da jednog dana kad sve ovo prođe što manje izgubimo na spremnosti igrača.
Deki apeluje na sve građane Srbije.
- Jako je važno da se svi pridržavamo uredbi i propisa Vlade Republike Srbije i u ovim vanrednim okolnostima budemo samodisciplinovani, inteligentni, čuvamo naše porodice, komšije, naš narod i iskažemo empatiju prema svima kako bismo što pre i bezbolnije prošli ovu pandemiju. Život nema cenu, moramo biti jedinstveni, solidarni da bismo iz svega što je snašlo svet danas izašli kao pobednici - podvukao je Stanković.
Život nema cenu, trebalo bi svi da budemo jedinstveni i solidarni da bismo iz svega što je snašlo svet danas izašli kao pobednici, poručuje Dejan Stanković
nVerujte svojim očima - čuvena je rečenica kojom će vas mnogi učiti kako treba da se živi. Međutim, ono što vidimo može i da obmane. Nekada se ta obmana desi sa nečijom namerom, nekada slučajno nešto previdimo. Zato bi valjalo, uvek i u svemu, tragati za suštinom. Divan primer za to je jedna od najčuvenijih sportskih fotografija svih vremena. U ovim danima u kojima se mogu videti i primeri samoživosti, čak i među sportistima, ona je možda i najbolji primer istinskih ljudskih vrednosti.
Meksiko Siti. Godina 1968. Olimpijske igre. Na podijumu, posle finala na 200 metara, trojica takmičara. Dvojica su Amerikanci. Zlatni Tomi Smit i bronzani Džon Karlos popeli su se tamo bez obuće. A onda su, primivši medalje, podigli stisnute pesnice. Na njima su bile crne rukavice. Bila je to snažna poruka podrške ljudskim pravima, na koja je crno stanovništvo Sjedinjenih Američkih Država izuzetno apelovalo u toj crnoj 1968, u kojoj su u SAD već bili ubijeni i Martin Luter King i Bobi Kenedi, senator koji se zalagao za njihova prava i želeo da postane predsednik poput starijeg brata Džona, takođe ubijenog.
Ono što su Karlos i Smit uradili bilo je izuzetno hrabro, jer ih je po povratku maltene čekao linč, a svakako kazne. Dizanje glasa protiv represije, na jednom takvom svetskom događaju nije moglo da prođe bez posledica. Ali, na toj fotografiji je još neko. Neki belac. Taj se sigurno nije slagao sa njima, pomisli čovek. Logika mu to nalaže. Vidi se, uostalom, da ne radi isto što i oni, zar ne?
Ali, taj čovek je u tom trenutku i s posledicama koje su zbog tog trenutka usledile bio i ostao veći heroj od Džona Karlosa i Tomija Smita.
Zove se Piter Norman. Australijanac je. U to vreme u Australiji su postojali oštri aparthejd zakoni, nalik onim u Južnoj Africi. Norman je
Olimpijski komitet Australije je 2012. dodelio Normanu odlikovanje za zasluge u sportu, 50 godina pošto ga se odrekao.
mnoge iznenadio u polufinalu. Istrčao je 200 metara za 20,22 sekunde. Samo su Smit i Karlos bili bolji. U finalu je, ipak, smatran autsajderom. Međutim, čudesno je istrčao, naročito završnih 100 metara. Prestigao je Karlosa, osvojio srebro, a rezultat od 20,06 sekundi i dan-danas je, 50 godina kasnije, nacionalni rekord Australije. Zlatni Tomi Smit je sa 19,83 postavio novi svetski rekord.
Niski momak, od samo 168 cm, pred odlazak na podijum razgovarao je s američkim sprinterima, koji su bili skoro po 190 visoki i pritom zadivljeni Australijancem koji ih je sprečio da osvoje prva dva mesta.
„Veruješ li ti u ljudska prava?” upitali su ga. „Verujem.”
„A u Boga?” „Veoma.”
„Ono što ćemo uraditi...”, rekoše mu, pa objasniše svoj plan za protest, „... više je od bilo kog atletskog dostignuća”.
„Uz vas sam”, rekao im je omaleni Australijanac.
To ih je skroz zbunilo. „Sećam se, očekivao sam da ću u njegovim očima videti strah, a umesto toga video sam - ljubav”, prisećao se