(Za)gađenje

Ugadno doba živimo, u gadnom svetu: zagađenje, ovo koje nam izaziva peckanje u očima, grebanje u grlu, teško disanje, osećaj da je vazduh pun nečeg ne sasvim nevidljivog – nešto poput magle u Karpenterovom istoimenom remek-delu – a da nije posredi ni metafizička jeza, a ni „strah i drhtanje“– mada, možda, baš o tome jeste reč? – to, dakle, onečišćenje zraka za koje nam kažu da nije razlog panici i da je posledica sve boljeg života, kao da je materijalizovana metafora šire ekološke nevolje, ako taj eufemizam za objektivnu katastrofu nije posve neprikladan.

Prljavština je svuda: u rečima, najpre, njihovoj neumerenoj upotrebi, gubitku izvornog smisla, lišavanju svakog sadržaja osim agresivne nadmenosti; potom i u izgledu stvari, u viškovima zvukova i svetala, obika i boja, u nametljivosti kao zatrpavanju zjapeće praznine.

Ima toga kod Marvina Geja u „Mercy, Mercy Me“(uostalom, drugi naslov te pesme je „The Ecology“), te poetske istine o stanju duha – koliko ćemo dugo, mi, humanoidi, zagađivati zemlju? Veliki soul majstor ne koristi se slučajno biblijskim tonom i metaforama, on, naime, zna da je ekologija, taj spoj dvaju antičkih pojmova, oikos i logos, dakle – dom i ono heraklitovsko znanje, aristotelijanski razumni govor, a ni poslednji jevanđelista ne beše lišen spoznaje šta to beše u početku i šta je – ako je – Bog, da je, dakle, to zapravo drugo ime za samu egzistenciju.

Da, dragi čitaoče, mnogo teških reči oko jednostavne stvari: ni po jada to što živimo u ekološki neispravnoj državi. Sami smo je napravili. Sami širimo prljavštinu i biramo najgore među nama.

PM 10 čestice? Dobro da govna ne padaju.

Mnogo teških reči oko jednostavne stvari: ni po jada to što živimo u ekološki neispravnoj državi. Sami smo je napravili. Sami širimo prljavštinu i biramo najgore među nama.