SREĆNI PRAZNICI SVIMA
sa svojim porodicama, provedu deo leta sa reprezentacijom. To jeste čast, ali moramo da razumemo i da je njima košarka posao. Treba to sve izbalansirati. - Korak broj jedan je da napravimo veliki globalni spisak, kako bismo imali sve igrače ispred sebe. Taj spisak nije konstantan, već se stalno menja jer stariji igrači napuštaju reprezentaciju, a pridodaju se mlađi, od 16 godina, koji imaju perspektivu da postanu deo nacionalnog tima. Sledeći korak je, nažalost, da se usresredimo na igrače koji su slobodni s obzirom na problematiku prozora. Nemamo druge mogućnosti osim da se na njih usresredimo. - Ništa novo za moju porodicu, nakon što sam bio sa Željkom u našoj reprezentaciji, pa osam godina sa Gruzijom, dve godine sa Slovenijom. Takav mi je način života. Veliko odricanje, ali velika čast. Stručni benefiti su veliki s obzirom na to da dobijam priliku da sam vodim svoj tim, sa sopstvenim programom, da pravim sopstvene greške i da učim iz njih. Ne bismo danas pričali, niti bih bio tu gde jesam, bez svih tih odricanja. Kada su NBA treneri odlazili na odmor, ja sam tek počinjao sezonu sa nacionalnim timovima. Gruzija je krenula od divizije B, kvalifikacija, da bi došla do istorijskog plasmana na Evropsko prvenstvo i potom ušla u najboljih deset. Za njih je to bio veliki uspeh i nacionalni praznik. U Sloveniji sam imao sreću da spojim izlazeću generaciju sa Dragićem i nadolazeću sa Dončićem. Tajming je bio odličan, a ja samo nisam uspeo da ih upropastim. To je jednostavno način mog života i teškog trenerskog posla. Mi koji smo u ovom poslu znamo koliko je gorak trenerski hleb. Međutim, lepota ovog posla je upravo u mogućnosti rada sa ljudima i kreacije, za koju postoje različite mogućnosti u svakom timu. To daje draž i inspiraciju. Nemoguće je bez podrške porodice, pogotovo kada su očekivanja i pritisci veliki. Dosta je emotivno. Da bi postigao rezultate, moraš imati očekivinja pre svega sam od sebe, ali nemoguće je bez podrške okruženja. Kada sam prvi put rekao supruzi da idem u Gruziju, rekla je “dobro, biću blizu Džordžije to leto“. Tek posle je shvatila gde idem - kazao je Igor,
- Dugujem im veliku zahvalnost. Imao sam sreću da radim u klubu gde su dva vodeća čoveka nosila dres reprezentacije koju preuzimam i koja razumeju koliko je to velika stvar za mene lično. U nezvaničnom razgovoru sa Vladom Divcem, kada sam dobio poziv Saveza, napravili smo profesionalne korake u pristupu prema Sakramento Kingsima, razgovarali smo sa svim instancama i dobili zeleno svetlo od svih. Kamen spoticanja je bio taj februarski prozor, ali sam smatrao da ako sam prihvatio da vodim tim, treba da ga vodim u svim takmičenjima. Između redova uspem da razgovaram ponekad sa Bogdanom i Bjelicom o reprezentaciji, ali imamo toliko obaveza ovde da nam je fokus na utakmicama i pripremama narednih utakmica. Za njih, kao i za sve igrače, važi da je fokus trenutno na timovima za koje igraju i utakmice koje ih očekuju. Biće vremena kada treba da se fokusiramo na nacionalni tim. Bogdan i Bjelica su odlični momci, pravi ambasadori srpske košarke. - Iskoristio bih priliku da svima čestitam Novu godinu i da poželim puno zdravlja, sreće i uspeha nacionalnom timu u narednoj godini. Bitna godina je pred nama, Olimpijske igre i prozori za Evropsko prvenstvo. Mogu samo da obećam da ću dati sve od sebe jer u sportu nema garancija. Ali ako ne damo sve od sebe, ne možemo ničemu ni da se nadamo. Imamo obavezu da damo sve od sebe. Da sve znanje, energiju i iskustvo stavimo na raspolaganje nacionalnom timu. Nadamo se najboljem, a to su pobede i kvalifikovanje na Olimpijske igre. Ne zaboravite da se svaki dobar tim bazira na igračima. Igrači pre svega i pre svih...