Paranoja je zdrava ako je tačna
Politika je, kažu ljudi, jača od svake droge. Ko se jednom navuče na politiku, zavisan je celog života. I šta vi da radite sa čovekom koji svet posmatra očima narkomana, a neće da se leči - kaže proslavljeni pisac, akademik Duško Kovačević.
Krajem minule 2018. godine u Brčkom je promovisana luksuzno urađena monografija o Kovačeviću, njegovom opusu i radu. Ubrzo potom u Biblioteci grada Beograda predstavljena je knjiga „Humor je svetlost“, koja je takođe svojevrstan profil njegovog lika i dela, a dan zatim dobio je i Nagradu za životno delo Udruženja filmskih umetnika Srbije. Upitan s kakvim je osećanjem ispratio sve te događaje, veli:
- Da sam veliki deo radnog života posvetio paralelnom svetu koji se zove umetnost. I da te godine poprilično zahtevnog rada nisam potrošio uzalud.
Sve što se pominje kao priznanje uručili su mi ljudi bliski mojoj profesiji, koja je bila kao fabrika za proizvodnju pozorišnih i filmskih igračaka. Naravno, drago mi je da nisam radio samo za sebe, da su te igračke zavoleli i neki drugi ljudi. Sve skupa poklopilo se i sa činjenicom da ste u jubilarnoj godini života, da možete reći da imate sedmicu (doduše, ne na Lotou...)? Ili, da se uozbiljim(o), da li je to i podvlačenje crte?
- U pomenutoj knjizi sećanja “Humor je svetlost” ispričao sam priču o jednom događaju jedne noći u Novom Sadu, kad sam kao učenik gimnazije rekao: „Kad bi mi sad neko dao da potpišem ugovor u kome će pisati da ću živeti bez bolesti 60 godina, odmah bih ga potpisao“. Eto, da sam to stvarno učinio, danas bi mi bilo deset godina boravka na onom svetu. Mladost - ludost.
A kad ipak podvučete crtu i osvrnete se iza sebe...
- Vidim jedan dug put sa mnogo uspona, krivina, prepreka i prijatelja kojih više nema. Ne osvrćem se često, boli me vrat i sećanje. Humor je svetlost. Kakva?
- Kao onaj zrak iz pesme “Mesečina”, koju sam napisao za film “Podzemlje”: “Kroz oblak se zrak probija, niko ne zna šta to sija”... Ali je lepo.
U knjizi „Humor je svetlost“(referišući se i na čuvene Šekspirove reči „kraljevstvo za konja“) kažete i „dajem konja za priču“. Šta vam je to u životu donelo, šta odnelo...?
- Parafrazirajući Šekspira rekao sam činjenicu koja je u mome radu presudno važna: priča mi je na prvom mestu. I kao što je Hičkok pričao da je sve svoje filmove napravio za pisaćim stolom, tako sam i ja sve drame, scenarija i knjige prvo “napisao” šetajući i smišljajući čvrste, dobre priče sa puno energije. Ponoviću definiciju umetnosti koju sam silom prilika smislio za sopstvene potrebe: Umetničko delo je energija, plus pamet koliko vam je Bog dao.
Kad smo već kod konja, ne onog na Trgu republike, pa čak ni konja kao plemenite životinje nego kao metafore (zanimljivo da je tako plemenita životinja metafora za negativno) interesantna je epizoda kada ste bili kod psihijatra, a on vam pred kraj razgovora rekao: „Da li vam ja ličim na konja“?
- Kao mlad čovek imao sam nekih “nervnih problema”, pa sam se obratio jednom psihijatru i moj slučaj uporedio sa Čehovljevom pričom “Tuga”, jednom od najlepših priča ikada napisanih. U toj priči jedan stari ruski kočijaš cele noći saonicama razvozi gospodu, uglavnom pijanu, i pokušava da im se izjada kako mu je sin umro. I niko ga ne čuje, i tek u konjušnici ispriča - izjada se svome dobrom konju… Psihijatar je slušao moju priču, i nije razumeo najbolje šta
sam hteo da kažem, pa me je na kraju upitao: “Da li vam ja ličim na konja?”. Nasmejali smo se; ja malo začuđen, a on malo uvređen. I više se nismo videli. Govoreći o likovima u svojim komadima primećujete da su mnogi od njih u uniformi i dodajete da „čovek u Srbiji bez uniforme i nije čovek“, a to će reći?
- Civil je čovek koji pravi gužvu po ulicama, a uniformisana lica ga gledaju iz kola koja vozi uniformisano lice. A uniforma je vojna, policijska, lekarska, ministarska - dobra odela; uniforma je eksplicitan dokaz da je neko uspeo i da ima moć. Šta da radi čovek obučen apa-drapa pred čovekom u uniformi generala? Samo da sedne i da plače. Tužan je život u ‘aljini civila. Koji od vaših likova liči na vas ili na koji od svojih likova vi ličite? - Na svakog pomalo, jer sam ih ja stvarao iz sopstvenog poimanja sveta. Ima mene i u Iliji Čvoroviću - paranoja je zdrava ako je tačna, i u Teji Kraju, piscu koji je potrošio deo života po kafanama, i u jednom od onih putnika iz autobusa firme Krstić - selio sam se i putovao sličnim autobusima... Kad se oslobodim svih likova i neprijatnih sećanja, prestaću da pišem i živeću dugo i srećno. Neki od njih su nastali na osnovu autentičnih ličnosti. Uz Đenku Đavola koji još?
- Većina likova u svojoj biografiji sažima ljude koje sam poznavao. Od jednog glava, od drugog jezik, od trećeg govor, od četvrtog bolest, od petog smeh... To je riznica likova zapamćenih u mojoj privatnoj kartoteci kao u nekom službenom dosijeu policije, bolnice... Negde na kraju razgovora u gorepomenutoj knjizi kažete: „Stojim na raskrsnici i nigde mi se ne ide“. Šta vidite kad
NA SVAKOG SVOG LIKA LIČIM POMALO, JER SAM IH JA STVARAO IZ SOPSTVENOG POIMANJA SVETA
pogledate na ovu ili onu stranu što vas (de) motiviše?
- Naiđu dani, nedelje, meseci kad vas savlada mala snaga posle nekog tragičnog događaja koji dolazi s vremenom i godinama, neminovno. I vi se razbolite, ili imate osećaj da je došao kraj sveta. I to tako traje jedno vreme, dok vam se ne povrati želja za radom, a rad je život. Napisao sam jednu priču koja ima meni drag naslov: “Privikavanje na bol”. Eto, to bi mogao biti sinonim za život. A kako vidite ovo u čemu živimo; društvene/političke prilike, ključne aktere političke scene, tzv. obične ljude u tim (ne)prilikama? - Kao život koji traje decenijama sa istom neizvesnošću i pitanjem: Šta će biti sutra? Rekao bih da smo genetski uplašeni od života posle šest ratova u dvadesetom veku. Strah od života nije život, i od straha se beži, odlazi ili razboljeva. I ja ne znam koji bi nam lek pomogao? Svašta smo probali, i na kraju se odlučili na privikavanje na bol. To nije rešenje, to je trpljenje. I zato postoji ona naša čuvena uzrečica trpen-spasen. Zašto i kako naši političari tretiraju ljude na način na koji to čine?
- Politika je - kažu ljudi koji su se politikom dugo i uspešno bavili, jača od svake droge. Ko se jednom navuče na politiku, zavisan je celog života. I šta vi da radite sa
Srbija je sada u benignom miru, koji može svakog dana da krene na zlo. I toga se iskonski, genetski bojim, jer sam rođen u Mačvi
čovekom koji svet posmatra očima narkomana, a neće da se leči? Tako je bilo, i tako će biti, zauvek. I ništa se neće promeniti, jer je politika ozbiljan mehanizam spojenih sudova u celom svetu. I uvek će narod biti samo narod koji trpi i radi, nadajući se da će nešto moći da promeni. I dok postoji ta varljiva nada, postoji i varljivi život. Jednom davno u jednom intervjuu ste rekli rečenicu: „U Srbiji ima pet godišnjih doba: proleće, leto, jesen, zima, rat“. U kom smo sada godišnjem dobu?
- U benignom miru, koji može svakog dana da krene na zlo. I toga se iskonski, genetski bojim, jer sam rođen u Mačvi, u selu pokraj Mišara i ispod Cera. Ko je tamo rođen, rat mu dođe kao peto godišnje doba. I čudo je kad kasni, i ne daj Bože da se pojavi. Šta je trenutno aktuelno u vašem profesionalnom
životu tj. radu, odnosno čime ćete završiti ovu, a čime početi iduću godinu?
- Pišem, kao i obično, neke pozorišne i filmske priče. A šta će se od toga realizovati, videćemo. Ne bih sad smeo da predviđam šta ću raditi. Želje su za mlađe ljude koji imaju sve vreme sveta. I za kraj - naša sadašnja dijagnoza sagledana besprekornim perom Duška Kovačevića glasi:
- Živeli smo teško, preživeli smo nekako, navikli smo se da podnosimo sve i svašta, i da nismo otporni na sve ono što druge ubija, ne bi nas odavno bilo. Imamo visok stepen otpornosti na težak život. I uprkos činjenici i dijagnozi da smo juče umrli, mi danas kao da je sve u najboljem redu. Moj život se osmislio i dobio novu svetlost dolaskom unuka. I oni me sad čine otpornijim i smirenijim u odnosu na sve što se događa.