Još žalim što nisam igrao protiv Fišera
Anatolij Karpov (67) nije samo ruski šahovski velemajstor i višestruki svetski šampion drevne igre - on je jedan od najvećih šahista sveta svih vremena.
Udva navrata (od 1975. do 1985. i potom od 1993. do 1999) bio je šampion sveta, a ubedljivo je najuspešniji šahista po broju osvojenih velikih turnira bilo ih je više od sedamdeset. Trenutno vodi nekoliko šahovskih akademija po svetu, predaje na nekoliko univerziteta, a aktivan je i u politici kao deputat ruske Dume na listi Jedinstvene Rusije Vladimira Putina. I zato nije baš obično kada legenda takvog kalibra šeta ulicama Valjeva. Nama nije, njemu jeste jer ovde nije prvi put. Sada je došao povodom proslave 70 godina ovdašnjeg šahovskog kluba “Sveti Nikolaj” čiji je počasni predsednik, a biće i selektor ove ekipe za evropska takmičenja. Ovom prilikom mu je uručen i Orden Svetog Vladike Nikolaja, najveće odlikovanje Valjevske eparhije, a uručio mu ga je iguman manastira Jovanje Mihailo.
- Nije nikakvo čudo što sam ovde. U Valjevu se osećam kao kod svoje kuće, tu imam mnogo divnih poznanika i prijatelja i svaki put ovde dolazim puna srca. Družim se sa prijateljima, ali se najviše bavim šahom, ovo je grad sa velikom šahovskom tradicijom. Inače, Jugoslavija je oduvek bila na visokom nivou u svetu šaha, a u Jugoslaviji su vrhunski šahisti bili, pre svih, Srbi. Setimo se Svetozara Gligorića, Aleksandra Matanovića, Milana Matulovića, Borislava Ivkova, Ljubomira Ljubojevića... Pokojni Gligorić je, kao najstariji među njima, dugo igrao i igrao je odlično.
Sretali ste se sa svima njima?
- Kako da ne. I igrao sam sa svima osim sa Matulovićem i Matanovićem.
Da li ste od nekog izgubili?
- Da, neke mečeve sam izgubio, naročito od Ljubojevića. Ukupan skor je na mojoj strani, ali nekoliko partija sam izgubio. To je šah.
Kako stoji šah danas u Rusiji, Rusija je bila svetska velesila u šahu, ima li danas šampiona?
- Beležimo izvestan pad već duže vreme. Međutim, interesovanje za šah opet raste i imamo dobre šahiste poput Sergeja Karjakina koji je igrao meč za šampiona sveta. Nažalost, iako je imao velike šanse da postane prvak sveta, izgubio je meč. Od tada ima izvesne psihološke probleme, veoma teško podnosi činjenicu da je propustio izglednu priliku da bude šampion sveta.
Da li je šah, kao i mnogi drugi sportovi, recimo poput boksa, izgubio na značaju i zašto?
- Zaista, nekada je to bio jedan od najpopularnijih sportova, bili smo ljubimci medija, pojavljivali se na televizijama i u časopisama. Nažalost, to vreme je prošlo i prilika je propuštena. Bilo je mnogo grešaka u upravljanju i rukovođenju. Očito na čelu FIDA nije bilo odgovarajuće rukovodstvo, pa su tako propušteni i vreme i prilike. Nije se lako vratiti na vrh.
Vaša karijera je impresivna. Bili ste najmlađi svetski velemajstor, u dva navrata prvak sveta - jednom deset, jednom šest godina. Kakav je to osećaj, je li sve lepo ili ima pritiska?
- Nije bilo lako, bio je to teret, ali sa zadovoljstvom sam ga nosio.
Paradoksalno, jednom ste šampion sveta postali van šahovske table. Bobi Fišer je tražio neke ekstrauslove od FIDA, nije ih dobio i vi ste bez borbe dobili meč, službenim rezultatom. Nije vam bilo prijatno što ste na takav način postali šampion?
- To formalno jeste bilo tako, ali treba stvar posmatrati i iz još jednog ugla. Naime, pre nego što je trebalo da igram
U VALJEVU MU JE PROŠLE NEDELJE VALJEVSKA EPARHIJA DODELILA ORDEN SVETOG NIKOLAJA
U Jugoslavji su vrhunski šahisti bili, pre svih, Srbi. Setimo se samo Gligorića, Matanovića, Matulovića, Ivkova, Ljubojevića...
sa Fišerom, nadigrao sam sve najbolje šahiste sveta. Odigrao sam osamdeset partija sa najboljima i sve sam ih ubedljivo pobedio. Tako da reći kako sam Fišera dobio bez borbe nije tačno. Primera radi, Spaskog sam pobedio ubedljivije nego što ga je pobeđivao Fišer.
Ipak, ostalo vam je žao što niste igrali s Fišerom?
- To je tačno. Bilo mi je žao što je propuštena prilika da igram s njim, bila je to izvanredna prilika. Bio bi to i jedan od najvažnijih događaja ne samo u šahu nego u sportu tog vremena. Taj meč bi bio kruna, ali, nažalost, do njega nije došlo. Šta bi bilo možemo samo da pretpostavljamo, nikada nećemo saznati kakav bi taj meč bio i ko bi pobedio. Objektivno, bio sam spreman za tu borbu, bio sam i nekih osam godina mlađi od Fišera, što nije zanemarljivo. Svi misle kako je šah samo misaona igra, on to prevashodno i jeste, ali se podrazumeva velika fizička kondicija i izdržljivost. Veliki mečevi iscrljuju i mentalno i fizički.
Ostali su upamćeni vaši mečevi protiv Viktora Korčnoja. Pratile su ih kontroverze, da su primenjivani trikovi kako bi se Korčnoj oslabio za meč - pričalo se o hipnozi, pominjana je i otmica Korčnojevog sina. Šta je istina?
- To su čiste gluposti koje
su bile proizvod političkih igara. Radi se o meču na Filipinima 1978. godine koji je trajao tri meseca i ja sam taj meč dobio u 32. partiji.
Još interesantniji je bio vaš rivalitet sa Garijem Kasparovom, koji vas je prvi skinuo s trona. I tu je bilo nečeg višeg od samog šaha, kakva je to bila konkurencija?
- I tu se mešala politika na besraman način. To je tužno, ali bilo je tako. Teško je to zaboraviti i ne treba zaboravljati nego pamtiti da se slične gadosti nikad više ne događaju. Nas dvojica se razlikujemo i u šahovskom i u ljudskom pogledu, a ne razumem ni njegov politički angažman. Svejedno, ja sam podržao njegovu kandidaturu za predsednika Svetske šahovske federacije pre četiri godine jer po pitanju dešavanja u toj organizaciji imamo slično mišljenje, naročito kada je u pitanju profesionalni šah i organizacije svetskih prvenstava. Nažalost, Kasparov nije izabran.
Tokom vašeg čuvenog meča u Moskvi vi ste čak doživeli neku vrstu nervnog sloma. O čemu se radilo?
- Krivac je bio umor, ali ni Kasparov nije bio u idealnoj formi. Bile su umešane velike sile i propaganda je bila da sam bio na samrti, a da je to bilo tačno teško da bih živeo još 35 godina, koliko je prošlo od tog meča. Inače, odigrali smo toliko partija koliko niko drugi pre nas nikada nije odigrao. Najviše partija pre nas odigrali su Smislov i Botvinik, koji su u tri meča odigrali 72 partije, a mi smo u mečevima za šampiona sveta odigrali 144 partije.
Koja je bila vaša šahovska strategija? Govorilo se da ste protivnike iscrpljivali pasivnom igrom, a onda ih lomili bez milosti. Šta je istina?
- Nikada nisam igrao pasivno, to su legende koje su nametali novinari koji se nisu razumeli u šah pričajući i pišući o nekoj mojoj navodnoj pasivnoj igri koja nije bila zanimljiva. Međutim, demantuje ih jedna statistika. U Jugoslaviji je postojao ozbiljan šahovski list - „Šahovski informator“, koji je izlazio dva puta godišnje, i on je od 1976. dodeljivao nagrade za najbolje šahovske partije. Do 1986. dodelili su dvadeset nagrada od kojih sam ja dobio dvanaest ili trinaest. Da sam igrao dosadan šah, teško da bi mi ti ljudi toliko puta dodelili nagrade. Moja igra nije bila pasivna, to jednostavno nije bilo tačno.
Danas ste i politički angažovani. Koliko vam šahovske veštine pomažu u politici?
- Trenutno sam deputat u Dumi i zamenik predsednika Komiteta za međunarodne poslove. Nema mnogo sličnosti između šaha i politike, ali šah može pomoći onima koji se bave politikom jer uči ljude ozbiljnosti u odnosima. Uči kvalitetnom pristupu, što je u politici neophodno jer ako želite da postignete uspehe u nekim pregovorima, morate ozbiljno proučiti suparnike i znati njihove prednosti i mane. Tome šah može naučiti.