I političari se zaigraju kad se spusti zavesa
GOST BLICA: TIHOMIR STANIĆ, GLUMAC
Tihomir Stanić je živi primer dobro naučene lekcije njegovih profesora i kolega kako je u glumačkom svetu najbitnije trajati. A trajati se može samo ako si bolji iz dana u dan, iz godine u godinu, iz uloge u ulogu.
On je, istovremeno, od one klase velikih glumaca koji se veličinom ne razmeću, već je čuvaju za scenu, filmsko platno i televizijske ekrane. Istovremeno, ogromno glumačko i životno iskustvo donelo mu je mudrost, a odanost reči, bila ona glumačka ili svakodnevna, obavezala ga je da je izgovori i van scene ako je ona u opštem interesu. Otud je bio i jedno od popularnih zaštitnih lica najnovijih građanskih protesta na ulicama Beograda. Dokle će ovaj narod pravdu tražiti na ulici?
- Mislim da je to legitimno bez obzira ko bude na vlasti, jer svaka vlast dođe u poziciju da isprovocira nezadovoljstvo. Ono što bi moralo da se promeni to je da se tako nešto ne kvalifikuje kao zločin, već da se tretira kao prirodna i legitimna pojava u jednom društvu. - Kad razmišljam o tome, mogao bih da napravim analogiju profesijom, a to je da velike tragedije nastaju kad glumac ne shvati da je predstava završena i da taj lik treba da napusti i sačeka sledeću priliku u kojoj će ga ponovo igrati. Mislim da se i političari kao i glumci ponekad zaigraju i posle spuštene zavese i nastave da igraju. Desilo se bezbroj puta u nama glumcima da nas neki lik zavede i obuzme i da se ne možemo od njega rastati. To se događa i političarima. I oni se zaigraju, pa sami poveruju u ono što koriste kao politički marketing da bi ostvarili neke ciljeve. Dakle, oni intimno poveruju u to što je neka vrsta marketinške obmane, poveruju da su oni ljudi koji mogu da menjaju granice, odlučuju o životima ljudi i otud kreću ratovi, nesreće i tragedije. I njima kao i glumcima se dešava da poveruju da su zaista ono što ih je samo u određenom trenutku zapalo imao velikog profesora glume Dejana Mijača i da sam svih ovih decenija znao da sam samo glumac koji igra određene uloge. Fenomenom vlasti i moći oduvek se bave dramski pisci i umetnici, to je večita tema. Kao što nemam ništa lično ni protiv koga ko je na vlasti, isto tako mislim da je nemoguće doći do bilo koje promene promenom pojedinačnog čoveka. Nijednog čoveka na vlasti, pa i diktatora, ne čini samo njegovo unutrašnje biće, nego okolnosti i okolina. To je jedan sticaj okolnosti i sklop istomišljenika interesno povezanih, da li nekim gresima iz prošlosti ili nekim idealima, svejedno. To je kao kad se pravi kasting.
„Moj motiv i pokretač u životu je početak monologa Vladimira iz predstave „Čekajući Godoa“a glasi: „Da li sam ja spavao dok su drugi patili.“
Kad snimate film ili spremate predstavu, dobro gledate ko uz koga ide. Tako je to i u životu i u politici. Nađe slika priliku, i krenu po svom. Meni nije jasno, a govorim o svim političarima - i koji su bili i koji su sada i koji će doći - kako se niko od njih ne zamisli nad činjenicom da smo pre samo dve-tri decenije imali na vlasti čoveka koji je imao 99 odsto podrške i koga su, kažu, sahranili noću ispod neke lipe u tuđem dvorištu. Kako ne razmišljaju o tome? Hoćete da kažete da nije poenta u promeni ljudi, nego sistema, ali njega niko neće a izgleda i ne želi da promeni?
- Pre deceniju i po smo se spremali da radimo predstavu „Čekajući Godoa“, jedan od najznačajnijih tekstova prošlog veka. I dogovarao sam se sa Ljubom Tadićem, koji je u prvoj izvedbi igrao Vladimira, a u ovoj je trebalo da igra onog dečaka koji kaže: „Šalje me Godo i kaže da neće doći danas nego sutra.“Jedno jutro on me je nazvao i kaže - vidi ovo, to je najbolji monolog koji je ikada napisan. A to je monolog Vladimira koji počinje rečenicom: „Da li sam ja spavao dok su drugi patili. Možda ja i sada spavam, sutra, kad budem mislio da se budim, šta li ću reći o današnjem danu.“Znači, ta rečenica je moj osnovni motiv i pokretač u životu. Dvanaest godina sam proveo pokušavajući da snimim film o Jasenovcu, ali iz vizure spasavanja dece od strane Dijane Budisavljević, jer ona nije spavala dok su drugi patili. I ja se svaki dan pitam da li sam spavao dok su drugi patili. I ako prestanemo da spavamo dok drugi pate, onda će se promeniti i sistem. A sistem je neophodno stalno menjati, ne postoji sistem koji treba promeniti pa okovati, jer sve je večita promena. Tako je i u svemiru, tako je u organizmu i u društvu. Predsednik države vam se meša u posao, neretko i on svašta odglumi. Kao glumcu, ali i kao profesoru, kako vam izgleda taj njegov napor?
- Mislim da i u medijima i u svakodnevnim razgovorima suviše značaja pridajemo čoveku koji, sticajem okolnosti, trenutno vrši tu funkciju. Pošto sam upoznao razne ljude iz raznih struktura života - znao sam i ljude koji su bili i predsednici država i vlada, pa posle nisu bili - meni će on biti mnogo interesantniji onog trenutka kada više ne bude raspolagao tim resursima i tom moći. Najprecizniju sliku stanja i života koji živimo možemo videti kao neku fotografiju, kao neki potpuni verizam u karikaturama Predraga Koraksića i Dušana Petričića. Desilo se nešto, pa su njihove karikature postale fotografska, dokumentaristička slika naše stvarnosti.
vremena na vreme dotakne.
- Ja se politikom nikad neću baviti, i ako se promeni ova vlast i sistem, ja sigurno neću uzeti nikakvu funkciju, niti ću se okoristiti promenama. Ja sam glumac i meni na sceni ne može pomoći ničija zahvalnost, blagonaklonost, ni novac.
Isto tako, dok igramo mi ne igramo drugačije za ljude koji imaju neku partijsku knjižicu ili milion evra u džepu. Ne znamo ko je te večeri naša publika i često ne upoznamo te ljude koji nas gledaju. Mi igramo za neki sopstveni ideal i ideal umetnosti koji pokušavamo da dosegnemo kroz ceo svoj život. A, s vremena na vreme, ja se uključim u dešavanja koja imaju politički kontekst jer, ponavljam, ne mogu da spavam dok drugi pate. Citirate Andrića koji, povodom sporenja Turaka i Srba da li tragovi okamenjenih kopita potiču od Šarca Marka Kraljevića ili bedevije Đerzelez Alije, kaže: „Nema primera da je ikad ikome uspelo da koga razuveri,
ili da je ko promenio svoje mišljenje.” Može li se tako lako promeniti mišljenje, politički stav, verujete li u takvu mogućnost...?
- Ne verujem. Ne verujem i čini mi se što je veća strast kojom ljudi zastupaju nove stavove ili podržavaju nove lidere, da su motivi sumnjiviji i da je prevara očiglednija. Igrate po Kosovu, govorili ste tamošnjoj deci Andrića po školama... Šta biste svojim rečima mogli reći Srbima na Kosovu i na temu Kosova?
- Na temu Kosova imam pravo da razmišljam i da se apsolutno saglasim s onim što sam pročitao u intervjuu Save Janjića, igumana manastira Dečani. On zna. Otkud ja mogu znati išta bolje od njega i otkud bilo ko od nas može znati bolje o Kosovu od ljudi koji tamo žive. Ako hoćemo da progovorimo o problemu Kosova, onda treba da saslušamo ljude koji tamo žive i podržimo i afirmišemo njihove stavove. Oni najbolje znaju kako dalje. Mi živimo u prošlosti i batrgamo se u sadašnjosti.
U odnosu na sve zajednice Srba, u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, dijaspori odjednom neko poveruje da bolje od tih ljudi zna šta su njihove stvarne potrebe i problemi, samo zato što je dobio na izborima koji mogu biti problematični i diskutabilni. Sramota je to. Valjda ti ljudi znaju i njih treba saslušati, a ne njima držati monologe i monodrame. Kad smo kod toga, bila je priča kako je neki išao da gleda monodramu u pozorištu i kad je o tome pričao, napravio je lapsus i rekao: „Gledao sam ono monotono.“Monotone su monodrame, dijalog jedino ima smisla. Govorite Andrića skoro dvadeset godina, šta ste naučili iz Andrićevih rečenica?
- Govorio sam ga stotinama puta, u raznim prilikama i na raznim mestima - od kafana, dnevnih soba, preko škola i pozorišta do fakulteta i Akademije nauka - i svaki put se iznenadim i otkrijem neku novu misao. I svaki put se obradujem. Ja sam rođen u školi i nekako mislim da je smisao života u permanentnom učenju i nikad neću prestati da se radujem nečem novom i naučenom.. Opet ću istrgnuti jednu upečatljivu rečenicu iz nekog vašeg intervjua gde citirate nekog političara koji kaže „maznem im retoriku, a posle radim po svom”. Kažete da to ne može, da te retorika pobedi i da postaješ to što kažeš. Šta će postati ovi gospodari naših života, izgovaraju svašta bez obaveze i bez odgovornosti?
- To je njihov problem i neka se oni s tim nose. Jednom sam kao mlad glumac otkrio da su me neki ljudi prevarili za honorar i hteo sam da prekinem igranje te predstave. A moja bivša žena, koja je bila od mene malo starija i pametnija, mi kaže: nije to tvoj problem, to je njihov problem, važno je da ti nisi prevario. Tačno. Decenijama kasnije ti ljudi ne postoje ni u profesiji, a ne znam kako uopšte i žive, a ja sam od toga dana u profesiji uradio neuporedivo više nego što sam i planirao. Verujem da izgovorena reč kreira svet, a s njom i čovek koji je izgovara. On je bog, čak i kad je nesvestan toga. Da li smo to ipak uspeli da devalviramo snagu reči, bila ona književna, glumačka, novinarska, državnička... Šta se dogodilo?
- Ostaje ona u onom „klaudu“, u kosmosu. Reči ne nestaju, one stoje tamo i samo je pitanje kad će neko da ih povuče nazad. U opusu nekoliko filmova koje ste producirali gledao sam „Turneju” i „Falsifikatora”. Iz tog sećanja izvući ću dva pitanja. U prvom filmu komandir muslimanskih snaga kaže beogradskim glumcima: „A kako smo mi vas samo voleli.” Jeste li ušli
u koren i uzroke ovih naših balkanskih mržnji?
- Nije to naš specijalitet, vekovima se to dešava svuda po svetu i ni po čemu mi tu nismo posebni, samo se lako i češće nego drugi prepuštamo tim niskim strastima zato što nas drže u takvim okolnostima. Setimo se samo šta su ljudi jedni drugima radili na Golom otoku, ali njih su doveli u tu situaciju. Ne možete čoveka držati u zverskim uslovima, a očekivati od njega da sačuva ljudskost. Morate mu dati priliku da pokaže vrlinu. „Falsifikator“je reminiscencija na jedno plemenito donkihotstvo vašeg oca koji je kao učitelj delio svedočanstva ljudima da bi im pomogao.
Kako izgledaju današnji falsifikatori, koje su posledice njihovih dela - falsifikuju se diplome, doktorati, politička prošlost...?
- Moj otac je delio svedočanstva osnovne škole da bi ti ljudi mogli da se zaposle kao fizički radnici i platio je cenu. Dva puta je bio u zatvoru. Svi ovi sa faslifikovanim diplomama, doktoratima i koji nam plasiraju falsifikovanu stvarnost isto moraju da odgovaraju i da plate cenu. Prirodno je da posle svakog zločina sledi kazna. Jer, ako nema kazne, onda se dešavaju upravo ove stvari, onda se ljudi bune jer se u njima probudi iskonski ljudski osećaj za pravdu. Ljudi imaju to osećanje pravde,
samo je pitanje da li imaju dobru informaciju i kad će u nekome da se probudi to plemenito osećanje. Kad vam je bilo bolje, u mladosti ili sad kao zrelom glumcu, Čini se da vam se i ulogama i popularnošću na najbolji način vraća taj napor i kondicija da pregurate razne stvari?
- Ovo mi je možda najbolji period, ali bih voleo da to isto kažem za deset godina i da ovo bude samo neka vrsta pripreme za to. Mnogo sam učio od starijih glumaca. Jedan od ljudi koji je obeležio moje razmišljanje o pozorištu je Ljubomir Draškić koji je pričao kako je u našoj profesiji najvažnije trajati. Znači, ako uspem da dogodine u predstavama u kojima sam angažovan igram bolje, ako dođem u priliku da na televiziji ili na filmu odigram nešto još bolje od ovog što sam odigrao, onda ima smisla baviti se ovim poslom. Ono što je bilo, bilo je i toga se sećamo kao lanjskog snega. Kad odigrate neku dobru ulogu, vaša obaveza je ne da je na reprizi reprodukujete, nego da je odigrate još bolje a u sledećoj opet bolje. Kad me mladi glumci zovu na neku premijeru, ja im kažem doći ću kad budete igrali pedeseti ili stoti put, jer onda ću znati da ne gubim vreme. Mislim da je dobra ona predstava - a to se može i na politiku primeniti - koju akteri naprave takvom da je s lakoćom dugo igraju na zadovoljstvo publike.
„Meni nije jasno kako se niko od političara ne zamisli nad činjenicom kako smo pre samo dve tri decenije imali na vlasti čoveka koji je imao 99 odsto podrške i koga su, kažu, sahranili noću ispod neke lipe u tuđem dvorištu. Kako ne razmišljaju o tome?“