U 6rbiji se sve odluke (a nije preterano reći i naređanja) donose na televiziji

- “Ličnost” i “tehnolog” su pozajmice iz “Rečnika tehnologije”, dalekovidog, možda i vidovitog projekta koji je pokazao da u Srbiji postoji duhovni potencijal. Taj potencijal je momentalno osujećen. Manje-više istovremeno sa “Rečnikom tehnologije” pisan je - uvek dodam penkalom zabodenim u guzicu - sumorni i smorni Memorandum SANU, ta povelja srpske beslovesnosti, arogantnog samosažaljenja i plačevne surovosti. Šta je Srbija tada izabrala, to je i dobila, a tek će dobijati. A izabrala je kolektivni kazan na kojem će se deliti besplatna hrana. Kad je ima. A za sve je nikad nema. I biće je sve manje. A akteri naše političke scene, svi do jednog, ne samo vladajući, nisu ni tehnolozi ni ličnosti. “Rečnik tehnologije” ih je opisao kao hijerahijske majmune, sitne, naime ambiciozne varalice oragnizovane u kartel.

Ja tom opisu ništa nemam da dodam.

- Ta rečenica je tautologija, ko zna koliko je autora pre mene napisalo isto. Ali neprestano je treba pisati, bez obzira koliko je izanđala. Jer, pazite, apsurdno je da bilo šta postoji, ni za čim nema apsolutno nikakve potrebe, još manje smisla, još se Šeling pitao zašto nešto, a ne ništa. Pojaviš se tako na ovom svetu niotkuda, potucaš se po svetu neko vreme, nestaneš u nečemu (ili ničemu) o čemu nemaš pojma, pa kako onda čovek ne bi bio apsurdna pojava. Sada smo došli u stadijum kada je taj apsurd postao unosan biznis. Pogledajte desetak minuta ili dobićete odgovore na sva “zašto” i “kako”.

- Ja bih radije upotrebio reč “involucija”. Degradacija znači spadanje na niži stepen, involucija počinje ispod poslednjeg stepenika. To je, zapravo, ispoljavanje svih potencijala zla duboko ukorenjenog u čoveku, svakom od nas, da ne bude zabune. Neki je drevni ava napisao da je Adamov greh u stvari mogućnost da se počini svaki greh. I svaki će i biti počinjen. Kuda vodi? Znam, ali neću da kažem.

- U vreme kada samo to pisao - 1987. stvar se još nije bila zahuktala. Mislio sam, u stvari, da preterujem kad sam napisao da ideologija na svom sledećem stupnju neće biti verbalna i tekstualna, nego “opipljiva”, ne baš taktilno, ali, recimo, kao hologram. Nekadašnja vizija je, međutim, već poodavno stvarnija od ostataka stvarnosti u kojoj se emituje. Odavno je već irelevantno šta se događa, važno je šta se “odozgo” kaže da se događa, događaji se odavno veštački stvaraju za potrebe političkog trenutka i evo prilike da odgovorim na pitanje za koje sam rekao da na njega neću odgovoriti: sve to vodi pravo u katastrofu realnosti. U istorijskim razmerama posmatrano, ta katastrofa je tu, na dohvat ruke.

- To će reći da je malopre pomenuta katastrofa realnosti počela kada su ljudi, koji nikada nisu znali šta je levo šta desno, niti su znali kud udaraju, počeli da premeštaju nebeska tela i da određuju šta se oko čega okreće.

- Malopre smo o tome pričali. U tom sam eseju opisao kako je sve počelo. Beše neka oskudica vesti, Si-en-en ne zna šta da radi, gledanost opada, pa njegov vlasnik Ted Tarner kupi neki stari hotel, zapali ga i eto ti breaking newsa: “Katastrofalan požar u Malibuu”. Sada više nema dana da ne izgori neki hotel, a naročito često gore u Srbiji, figurativno govorim, ali svi znaju šta hoću da kažem.

- Manite me te boljševičke priče o kapitalu, obratite se Vulinu ili nekom drugom marksisti. Dosada je već interesantnija tema. Dosada je - davno je to rečeno, samo se zaboravilo - posledica dokolice, a dokolica je - i to je davno rečeno - igralište đavola. Gde god se život ne provodi u dokolici - čak i u koncentracionim logorima - uopšte nema dosade. A tamo gde su marketing, konsalting, pablik rilejšns i slične besposlice unosna zanimanja, dosada je način života. Evo, recimo, rijalitiji su poprišta strašne dosade, a od njih nema gledanijih programa.