Mali krojaču velike bruke,
U Srbiji, kao i obično - ništa novo, samo se opet cepka Kosovo, makaze nove mape kroje, a hrabri Srbi vođe se boje. Dok stavlja kaluđera na stub srama, vođa je kao histerična dama, rukama mlati, na sve urla, ubeđuje da je nosić - surla. Dva ratna druga, vođa i Tači, sad su s makazama mnogo jači, „žuta kuća“i „sto za jednog“zajedno vrebaju Nobela vrednog. Što se više odseče od teritorije, jačaju nove patriotske teorije, ko je za Ustav - izdajnik taj je, s pretnjom da će gorko da se kaje. U gradu bez glavne železničke stanice, pomahnitali vođa iscrtava granice, usput crta i trase koridora, jer i potporni zid pasti mora. Pisma podrške sam sebi piše, drugi potpisuju, šalju što više. pa dok ih čita - uzbuđen se čudi: „Koliko mene vole ljudi?!“ Beograd na vodi umesto kanalizacije, imaće septičku jamu nacije, u „zlatnom dobu“u jamu seru, oni što se na narod deru. Ali su brojke nikad veće, sve pre njega bilo je smeće, ljudi se ubijaju na svakom koraku, mafiju štiti vlast u mraku. Jarbol „patriotizma“nadvisiće grad, da lopovluk sakrije svaki gad, jer bez ugradnje - nema izgradnje, i svake mutne naprednjačke radnje. Srećom pa imamo narod što ćuti, da neometano vođa muti, jer za novih pet godina vlasti, Kosovo u Briselu mora pasti. Još samo opoziciju nekako da zatre, paleći svoje opasne vatre, pa da mu niko na putu ne stoji, jer samo se tako „junak“ne boji. Zato će poraz biti pobeda, i to moraju shvatiti goveda, da se poštuju tuđe želje, sve da mu se dozvoli - zbog fotelje.