Govor i ćutnja
Osim što me iznova zlokobno vraća na misao kako bi to mogao biti završni verbalizovani čin naše novovekovne kosovske tragedije - započet jednim drugim govorom od pre nepunih trideset godina - ništa drugo ne razabiram u vezi sa predstojećim govorom Aleksandra Vučića na Kosovu koji, kao kakav koncert i estradni nastup, pompezno danima najavljuju i promovišu. Samo što još ne idu kajroni i reklame na televiziji, ali sačekajmo taj famozni 9. septembar - biće i toga. Ispada - u toj tizer kampanji koja znalački dozirano podiže tenziju i pravi famu - da je sam govor bitniji od problema koji mu je povod, a i od Kosova samog. U suštini, za govornika i ove koji mu saslužuju u toj promociji „istorijskog obraćanja“(kome?) on to i jeste. Verovatno se i koncipira tako da njegov krajnji domet i rezultat bude politički kapital u permanentnoj izbornoj kampanji: reči, reči, samo reči koje ništa ne koštaju ali mogu dobro da se konvertuju u rejting sa ove strane administrativne (ili prave) granice. Biće izgovorene sa one strane Brnjaka i Jarinja, a megafon je podešen da odjekuju ka Nišu i Beogradu. Priština ionako odavno ništa ne sluša, osim ako nije na engleskom s američkim naglaskom. Slobodan Milošević se govorom na Gazimestanu ustoličio kao neprikosnoveni lider Srbije i srpstva, Aleksandar Vučić bi da se sličnim govorom kao lider potvrdi. S tom razlikom, što je juče gorljive fraze o kolevci srpstva izgovarao komunistički aparatčik maskiran u nacionalistu, a sutra će ih izgovoriti nacionalista odbegao u liberale i evropejce. Ako apstrahujemo ovaj sitnošićardžijski motiv, čemu onda još taj govor? Pojma nemam, kao što o tome pojma nemaju ni ovi njegovi najavljivači i a ponajmanje narod, kako onaj na Kosovu tako i ovaj u Srbiji. Oni tamo znaju da od govora vajde nema - a štetu da napravi može, nama ovamo su već počeli na nos da izlaze i oguglali smo na tu logoreju da bismo ostali ravnodušni taman da Vučić oglasi novi Kosovski boj ili, pak, ozvaniči predaju Kosova. Ma daj, rekli bi mnogi i naručili još jedno pivo. U suštini, istinske potrebe za velikim govorom, naročito onim kome je drugo ime istorija - nema. Stvari sa Kosovom su odavno sa poljana, trgova i Gazimestana pomerene za, kakve-takve, pregovaračke stolove gde se govori tiho i bez velikih reči, nateže se, zateže i popušta, cinculira i trguje i nikakve velike reči nekog novog govornika sa vetrom u kosi, ne mogu anulirati prozaično i, najčešće, nedostojanstveno ciganjenje po aulama briselskih birokratskih tvrđava. U kojima, juče neka Ketrin a danas neka Federika, sekundira balkanskim poglavicama uz namešteni osmeh i hladne sendviče. A njima, vidi se i sa Gazimestana, nije više ni do smeha ni do sendviča već bi nekako da oposle taj nezahvalni posao koji im je pripao pa da se razilaze, svaki u svoj pašaluk. Ako je, takođe bučno najavljivan, unutrašnji dijalog o Kosovu neslavno završio u jalovom vaganju patriotizma i izdajništva, šta može uraditi jedan monolog istog onog koji je opstruirao raspravu o kosovskom pitanju, svesno ili nesvesno preuzimajući rizik da tako krupnu stvar sam rešava. Kao sve će nam reći u Velikom govoru, a godinama nas ostavlja bez ijedne validne informacije o tome sa kakvim začinima se kuva kosovska čorba na briselskoj ringli. Nego nam kao koske na kašičicu dozira poneku metaforičnu pikanteriju i po principu toplo-hladno, čas se junači i patriotizira a čas nam saopštava kako je sve propalo ali se on, eto, bori svim snagama da propast ublaži. O onome što bi trebalo da nam ovde i sada kaže ćuti, a govoriće u Kosovskoj Mitrovici, računajući valjda da će će te reči dobiti na specifičnoj težini zbog toga što će biti izgovorene na svetoj kosovskoj zemlji. Neće. Kad imaš i hoćeš nešto da kažeš, možeš to reći i sa žardinjere u Knez Mihailovoj. Kad nemaš, džaba je i da ti mikrofon postave na vrh onog gazimestanskog spomenika.