Zvezdane staze
Ne tako davno bilo je uvreženo pravilo u evropskoj košarci da ako želite trofej, morate u svojim redovima imati trenera ili košarkaša iz Srbije. Čitave dve decenije ovo pravilo je bilo na sceni, jer treneri i igrači sa ovih prostora su harali sa evropskim klubovima osvajajući kupove, nacionalna prvenstva i evropska klupska takmičenja. Vikend koji je za nama i rezultati koje su postigli naši treneri i igrači u nacionalnim kupovima su me naterali da vratim svoja sećanja 20 godina unazad. Prisećanja i rezultati minulog vikenda su se poklopili. Pritom treba naglasiti da nijedan od osvajača nacionalnih kupova koje je predvodio naš trener nije slovio kao favorit za trofej.
#
Odavno je poznata košarkaška krilatica - pozovi Srbina ako hoćeš trofej
No, krenimo redom, Pešić je pre desetak dana preuzeo Barselonu koja je do te mere bila anemična da je gubila i u domaćem prvenstvu i u najjačem evropskom klupskom takmičenju u seriji, i to neretko i sa po 20 razlike. Moglo bi se reći da im je trener preko noći promenio krv, psihološkim radom ulio samopouzdanje i vratio ih na stazu pobednika, i od autsajdera doveo do trofeja.
Đorđević sa Jovićem i Lučićem je doneo posle 50 godina trofej Kupa u vitrine minhenskog Bajerna. Grčki apsolutni favoriti Olimpijakos i Panatinaikos samo su sa jednim pitanjem - ko će od ova dva velikana prigrabiti trofej. Međutim, tako nisu mislili Dragan Šakota i njegov sin, nego su redom pobeđivali favorite i trofej smestili u AEK-ovu vitrinu. Slično je uradio i Lukajić koji je od gubitnika u ABA ligi doveo MZT do osvajača Kupa Makedonije. Micić je dao svoj ozbiljan doprinos u osvajanju Kupa Litvanije i dominaciji Žalgirisa u toj zemlji.
Mogao bih ovako redom po košarkaškoj Evropi, jer skoro da nema osvajača nacionalnog kupa a da nema igrača ili trenera koji su sa ovih prostora ili su igrali u srpskim klubovima. Ostaje žal što najtrofejniji trener Evrope nije uspeo sa svojim Fenerbahčeom da osvoji pehar. Prema ovom mom nabrajanju, da je i Željko u Turskoj osvojio trofej, moglo bi se zaključiti da su u najkvalitetnijim nacionalnim takmičenjima naši pokorili košarkašku Evropu.
Zašto je to tako? Pa valjda jednostavno što su najbolji, ali i zbog toga što su pobednici, jer se na ovim prostorima od najmlađih dana vaspitavaju da Pjer de Kubertenova maksima „važno je učestvovati“davno je iza nas, jer danas je na sceni „važno je pobediti“.
I na kraju reč-dve o za nas i najvažnijem Kupu Srbije. Veliki favorit KK Crvena zvezda, kao klub koji je prvi u ABA ligi, gde će i ostati do doigravanja, igra dobro u najjačoj klupskoj ligi Evrope, dva puta je pobedio najvećeg rivala na domaćoj sceni KK Partizan ove godine, što je bilo dovoljno da na papiru budu proglašeni za apsolutnog favorita. Tako nisu mislili igrači i stručno rukovodstvo Partizana. Već od prve sekunde finalne utakmice pokazali su ogromnu energiju i želju, što je vrlo brzo rezultiralo vođstvom Partizana od 20 koševa razlike. Ta energija i želja koju su doneli na teren igrači Partizana najbolje se oslikava kroz tri košarkaška parametra koja ako ostvariš, obezbeđuju pobedu, a to su: dominacija u skoku, manji broj izgubljenih lopti i bolji procenat realizacije penala. Sve ovo su ostvarili ogromnom željom i pametnom igrom da dođu do pobede i trofeja koji je poslednjih godina boravio u vitrinama Zvezde. U ovaj košarkaški mozaik sjajno se uklapaju rekordi i sjajne igre Jokića, Bogdanovića, Bjelice i Marjanovića, koji vrše prezentaciju srpske košarke u najjačoj ligi na svetu i mozaik pretvaraju u vrhunsko umetničko delo, sa željom da ovaj trend hodanja po zvezdanim stazama dugo, dugo traje. SREĆNO!