Krici i šaputanja
Građevinci, fizičari i svi drugi koji se stručno bave strukturom materijala znaju da kod svakog od njih postoji tačka prenapregnutosti i pucanja, onaj momentum kad i najtvrđi čelik prsne poput porcelana.
Slično je i u politici, s tim što, za razliku od ovih gore stručnjaka, političari - inženjeri ljudskih duša, ne rade po striktno utvrđenim konstantama i formulama, već se najčešće oslanjaju na instinkt, a to zna da prevari. Tako se često događa da se pređe taj prag prenapregnutosti, kako sopstveni tako i „materijala” koji oblikuju - nazovimo ga biračkim telom. Nekad ga političari nisu svesni, a nekad to urade uprkos zvonima koja zvone na uzbunu i signalima koje šalje njihovo unutrašnje biće, iskustva prethodnika ili biračko telo, ma koliko preparirano bilo.
Da se ne igramo dalje, ovo je bio mali predtekst za priču o dvojcu koji se svojevremeno, ima tome bezmalo decenija, oteo kormilaru. Dakle o Vučiću i Nikoliću je reč, koji su, svaki na svoj način, došli do one tačke pucanja i sad eho tog praska odjekuje diljem medijske scene i ostalih provalija ovog razvaljenog društva.
I društvo je prinuđeno - posle Vučićeve kandidature za predsednika i Nikolićeve naknadne pameti da bi i on mogao da uradi isto - da sluša ko je koga tu izdao a ko koga podržao, ko je kome zabio nož u leđa a ko kome stavio klipove u točkove, ko se naljutio a ko obradovao... I tako dalje, sve dok nam se na glavu ne sruče korpe prljavog veša - a nakupilo se toga za ovih nekoliko godina koliko su Politički sin i Politički otac divno kohabitirali uz male „porodične” čarke sve dok, kako to ponekad biva, „dete nije odraslo, osamostalilo se i...” rešilo da Oca istera iz kuće. A svaka palanka, pa i ova naša politička, manje-više zna kako ti raskoli umeju da budu neprijatni, bolni i na opšte veselje ostatka sela koje je sklono, shodno svom palanačkom mentalitetu, da pakosno u tome uživa.
Jedini problem je što se porodične bruke ove vrste ne završavaju na prekoplotskim ogovaranjima do prvog sledećeg abera o tome „čija se žena prokurvala”, već izazivaju malo opasnije reperkusije koje i narod i društvo, nevoljno, uvlače u kloaku koja je trebalo da se očisti ili zabetonira u tišini i iza dvorišnog zida. Ne može, jer je politika javna delatnost, pa zbog političkog razvoda trpe i ona druga deca (na žalost, naša) a ne samo ona koja su „odrasla i osamostalila se” (o.c. Tomislav Nikolić) u zgradi starog Merkatora ili po pustolinama Nemanjine, Andrićevog venca, upravnim i izvršnim odborima javnih preduzeća, načelničkim kancelarijama i ostalim Savamalama ove tužne zemlje.
Da je bilo bar malo džentlmenstva kod ove dvojice (a nije ga moglo biti, jer im je njihov guru u nasledstvo ostavio sve osim toga), ova stvar se mogla rešiti u tišini Jajinaca ili Bajčetine. Ili obrnuto, svejedno, ali nije jer su oni od cele jedne zemlje i društva napravili pozornicu i sad na njoj igraju jednočinku obojica bez carevih odela koja su im pet godina krojili šnajderi izdaleka. Mlađem oni nemački, starijem oni ruski. A mi, koji ni luk jeli ni luk mirisali (neki jesu tom šnajderaju asistirali i nije mi ih žao) - nego plevili za istima koliko se moglo, sada smo prinuđeni da tu golotinju gledamo. Molim kuplermajstora da spusti zavesu.