Zlatne medalje su naša obaveza prema narodu, državi i sebi
Bivši reprezentativac, a sada spona između saveza i ekipe, odnosno selektora Savića priča za naš list o uspesima “delfina”, očekivanjima i problemima sa kojima se susreće ovaj sport.
Jugoslav Vasović je ostavio dubok trag kao vaterpolista, a sada je u funkciji tim-menadžera reprezentacije. Veliko pojačanje pored bazena i podrška selektoru i igračima bio je gost naše redakcije.
Koja su vaša zaduženja?
- Ja sam spona između Upravnog odbora Saveza i ekipe, to mi je glavno zaduženje. Deo sam stručnog štaba Dejana Savića, ali se moje obaveze šire i na neke druge stvari - kaže za “Blic” Vasović.
Sa Savićem vas veže dugogodišnje prijateljstvo. Kako je sarađivati sa njim?
- Savić je ključna karika u osvajanju medalja. Kod njega sam završio karijeru u Crvenoj zvezdi i dugo sam razmišljao da li da postanem trener, ali sam na polovini poslednje sezone odlučio da to sigurno neću biti. To što on radi ja ne mogu. To je 25 sati dnevno vaterpola. Posvećenost je ono što njega i Vujasinovića izdvaja od ostalih. Oni su novi talas i o tome govore njihovi rezultati. Da li je presudno za uspehe bilo to što je Savić dobio poverenje posle sedmog mesta na SP 2013?
- To je put kojim treba da idu svi Savezi i ozbiljni klubovi, jer trener za tri meseca ili šest meseci ne može da uradi ništa. Tipičan primer je KK Crvena zvezda i Dejan Radonjić. Sada svi pričaju kako crveno-beli igraju najbolju košarku u Evropi, a znamo kakvi su komentari bili pre godinu dana. To je pobeda kluba, trenera i sistemskog rada. VSS je napravio fantastičnu stvar kada je postavio Dejana Savića za selektora, a onda i kada je istrpeo udarac kakav je sedmo mesto. Nakon toga se sve isplatilo, o tome svedoče rezultati. To je jedini pravi put - dovedeš trenera i postaviš pred njega dvogodišnji ili četvorogodišnji plan koji bi on morao da ispuni.
Da li ste očekivali da budemo vladari svih takmičenja?
- Sve smo to očekivali i samo smo na tome radili. Bili smo ubeđeni da će tako biti. Među nama su bila podeljena mišljenja što se tiče Evropskog prvenstva u Beogradu. Primarni cilj u prošloj godini su bile Olimpijske igre i ništa nas drugo nije interesovalo. Znali smo koliko je teško obezbediti tri špica u sezoni - Evropsko prvenstvo, Olimpijske igre i Ligu šampiona, gde smo imali predstavnike. Smatram da bi Srbija nastupila u izmenjenom sastavu da se prvenstvo nije održalo u Beogradu. Pošto se igralo ovde, imali smo obavezu prema državi, narodu i sebi. Šta naš vaterpolo izdvaja u odnosu na ostale po pitanju kontinuiteta u uspesima, ali i momaka iz Crne Gore koji igraju za Srbiju (Prlainović, Mandić, Subotić)?
- Što se tiče igrača, oni su iskazali želju da igraju za zemlju za koju osećaju da pripadaju. Znam sigurno da ih niko nije vrbovao da izaberu Srbiju. S te strane su mi draži i ja ih mnogo volim. Temelji su udareni u sistem vaterpolo reprezentacije krajem osamdesetih godina prošlog veka, i to je razlog uspeha. Mi smo ih i pre imali, ali nismo imali kontinuitet. Pokojni Vlaho Orlić je izgradio sistem u jugoslovenskom vaterpolu. Svi su od malena učeni da mi moramo da budemo prvi. Neki klubovi su to preuzeli više, a neki manje. To je ta doktrina koju je Orlić uveo. Mi stariji znamo da tih godina vaterpolo reprezentacija nije tolerisala nedisciplinu, pa su i najbolji i najtalentovaniji igrači odstranjivani posle jednog prekršaja. Kada ti kao klinac vidiš da se to dešava najboljima, shvatiš da si ti deo sistema. On se menjao tokom godina, ali su zahtevi reprezentacije isti. Taj sistem je krenuo na Banjici, gde su se igrači delili na slane i slatke. Prvi su talentovani igrači sa puno bravure, dok su drugi radnici. Mi smo sledili Orlićevu filozofiju i na sreću se najviše od svih pridržavamo toga.
Kako popraviti finansijsko stanje u našem sportu?
- To je ozbiljna stvar za jednu tribinu i diskusiju. Vaterpolo je profesionalan sport i ako od nekog zahtevate da izdvoji nekoliko sati za treninge, vi morate i da ga obeštetite. Mi nismo to u mogućnosti, ali takva je situacija i u ostalim sportovima. Što se tiče vaterpola, ovaj sport za trening zahteva vodu i bazen. Sportski centri i bazeni funkcionišu prema ekonomskim principima i zahtevaju da im se plati, što je i normalno. Ako ne platimo bazen, a bazen ne plati mazut, nećemo imati grejanje i toplu vodu. Ovaj sistem je na snazi 10 godina i u Beogradu je najteže za trening jer su najskuplji termini. Treba da se napravi bolji sistem i da se obezbede normalni uslovi za postojanje klubova koje ne sme da bude dovedeno u pitanje.
Kakav je odnos države prema Vaterpolo savezu?
- Mislim da je u redu koliko država pomaže vaterpolu. Neću da ulazim u to da li bi ta pomoć mogla da bude veća, ima ljudi koji se bave time. Mi smo treći ili četvrti sport po visini novca koji dobijamo. To nije najbolje, ali nije ni loše. Naš osnovni problem je dug koji je nasleđen i postoji od 2008. Pomažu nam, ali je veliko pitanje šta ćemo s dugom i ko ga je napravio. Čak 90 odsto strukture duga su činile premije prema igračima i trenerima. U to vreme nije bilo državne premije koja je uručivana direktno, već su je Savezi sami isplaćivali. Ne znam zbog čega obaveze nisu ispunjavane. Sve bi bilo u redu da nemamo te dugove. Suma koju dobijamo je lepa za jednu godinu, za nešto više dobijamo od sponzora, koje je teško naći.
NISAM HTEO U TRENERE KAD SAM VIDEO KAKO MOJ KUM DEJAN SAVIĆ ŽIVI 25 SATI ZA VATERPOLO KAŽE JUGOSLAV VASOVIĆ