Divan je osećaj kad ženama date zanat u ruke
Svoje maštalice, kako odmilja zove tihe knjige koje pravi, Marija je prvo šila sama, a danas to radi sa devojčicama i ženama iz Sirije. Veruje da će ovu divnu veštinu Sirijke umeti da iskoriste i da tako finansijski pomognu svojim porodicama
Poznato je da diploma Fakulteta organizacionih nauka otvara mnoga vrata i pruža perspektivu za unosno zaposlenje. Marija Savić je upravo na tom fakultetu stekla zvanje diplomiranog inženjera menadžmenta, ponosna je zbog toga, ali je svoj put sama domaštala.
– Neko osećanje da se još tražim rodilo se pre dve godine dok sam u čudnom zanosu slušala zvuk mašine za šivenje na kojoj sam, kombinujući materijale, uradila svoju prvu tihu knjigu. Mekim, šarenim stranicama platnene knjige tepala sam „moje maštalice“. Valjda zato što su i mene, odraslu i zrelu, glasno zvale na učenje kroz maštu. I shvatila sam odmah da je to to – posvećeno i ozbiljno govori Marija (30).
Knjige od šarenog platna koje je stvorila, do sada čak 80, stigle su do dece širom Srbije, kao i do klinaca u Španiji, Italiji, Engleskoj, Americi i Austriji.
Moj put je rad s ugroženim grupama
Imala je, kaže, izraženu potrebu da utiče na razvoj inteligencije kod dece uzrasta od jedne do sedam godina.
– Od prvobitnog osećaja razvila sam preduzetničku ideju „Maštalica“i sada radim na dva projekta. Jedan je „Artysh Maštalica“, koje podižu svest o važnosti razvijanja inteligencije, sitne mo- torike i logičkog razmišljanja kod dece iz Zvečanske i Vrtića „Venčić“koji pohađaju deca sa težim smetnjama u razvoju.
Mariji je posebno drag drugi projekat – „Maštalicom do integracije devojčica i žena migrantkinja“, u okviru kog uči žene i devojčice migrantkinje kako da sašiju tihe knjige.
– Objašnjavala sam im kako spoj njihove kreativnosti i digitalnog sveta može da im otvori nove perspektive, gde god da završe svoje teško putovanje. Neopisiv je osećaj sreće kad shvatite da ste nekim ženama dali zanat u ruke – priča.
Ideju da žene migrantkinje nauči kako se prave tihe knjige dobila je pre godinu dana kada je osnovano udruženje „Socijalne perspektive“koje deluje u različitim oblastima socijalne zaštite.
– Prijavili smo se na konkurs Komesarijata za izbeglice i migracije koji finansira Vlada Švajcarske i tako došli do Kolektivnog centra za migrante u Krnjači.
Od početnog nerazumevanja i čuđenja, kaže, odnos sa ženama koje uglavnom dolaze iz Sirije i govore samo svoj jezik brzo je postao prisan, topao i dirljiv.
– Žene s kojima sam radila su tihe, srdačne, blage i neverovatno jake u toj svojoj tišini. Početno nepoverenje je nešto što prirodno dolazi iz surovih iskustava koje su prošle. Većina njih je raz-
Uvek ću pamtiti njihove osmehe kada su ugledale svoju prvu završenu knjigu, kaže Marija
dvojena od familija, muževa i dece, pa je prirodno da su oprezne u sklapanju novih poznanstava. Postoje i kulturološke razlike i zaista sam sa velikim razumevanjem pristupala svakoj ženi. Pre svake radionice bismo se zagrlile i tako prevazilazile jezičku barijeru. Ponekad, u odsustvu prevodioca, ruke, lica i pogledi su bili dovoljni da se i te kako dobro razumemo. Mnogo su bile srećne što uče nešto za šta nisu ni znale da postoji i svi smo se tom njihovom srećom hranili. Danas znam da su one mene naučile mnogo više – kaže Marija.
Zagrljaj briše jezičku barijeru
Ponekad je, podseća se, bilo i odsutnih pogleda kada stigne loša vest i drhtavog glasa kada se spomene zemlja iz koje dolaze. Čula je mnogo teških priča, a najteže joj je bilo kad oseti da nekoj od žena stoji knedlu u grlu, kad u mislima odluta ko zna gde, a pokušava da se vrati načas. Njihovu zahvalnost Marija je mnogo puta osetila.
– Poslu i učenju pristupaju sa potpunom predanošću. Šivenje i oblikovanje knjiga bio je most naših razlika i tu smo stvarale nove svetove. Slike koje su one saši- le su magične i drugačije, a njihovi osmesi nakon završenog rada su tako lekoviti da vam se duša razgali i srce istopi od miline – ozarenog lica pominje svoje „učenice“.
Za desetak žena veliki događaj je bio predstavljanje njihovih radova u Studentskom parku u okviru Beogradskog noćnog marketa. Došle su sa Marijom i od nje se nisu odvajale. Koliko joj veruju, govori to što su pristale da se za „Blic ženu“slikaju onako kako u njihovom sistemu vrednosti jedino mogu, s leđa.
– Umele su da me iznenade toplom kafom, a najduže ću pamtiti njihove osmehe i radost u očima kada su ugledale svoju prvu završenu knjigu na kraju svih radionica. Čvrsto verujem da će ovu divnu veštinu umeti da iskoriste i da tako finansijski pomognu porodicama, a neke će se ohrabriti da započnu svoju preduzetničku priču i tako početi da grade nove živote. Mislim da sam dobro razumela sve te žene jer je i moja porodica prošla dug i trnovit put od Crne Gore, preko Kosova i Srema, Batajnice i Galenike, gde danas živi – bez gorčine i s puno optimizma ispričala je Marija svoju priču.