Adra sa mirom
2015. utjelovljuje lik ama u kaubojskom e
Rašić Bobara i slike su zaista odlične. Video snimke je napravio Igor Goić. Kad sam video materijal, oduševio sam se. Radi se o čoveku koji je u svetu nagrađivan za svoje filmove. Verujte, sa njim se neverovatno slažem. Razumeli smo se bez izgovorene reči, samo pogledom.
Prošle godine sam posetio Želimira u Banjoj Luci. Sedeti sa njim u istom kanuu, u istoj sceni, u dokumentarnom filmu “Zemlja Winnetua” za mene je bilo prelepo iskustvo. Ponosan sam na tog čoveka.
U Njemačkoj ima mnogo Winnetuovih fanova. Koliko je teško nositi teret zvijezde Pullman Cityja?
- Svake godine igramo novu predstavu o Winnetuu. Ove godine od juna do septembra imamo novu priču koja je zahtevna, koristi se dosta eksploziva. Prošle godine smo igrali predstavu “Blago srebrenog jezera”.
Radi se o priči po kojoj je snimljen prvi film ikada o Winnetuu 1962. godine. Ima tu i starih fanova koji dovode svoju decu i unuke da im pokažu šta to mi radimo u Pullman Cityju. To je kaubojski grad u Evropi. Nalazi se u Nemačkoj, severno od Münchena.
U Banjoj Luci bi u oktobru trebala biti izložba slika Kolumbijca Cladia Osorioa, koji slika i snima u Pullman Cityju. Šta ljubitelji Winnetua i filmova o kaubojima i Indijancima iz Bosne i Hercegovine mogu vidjeti tada?
- Tu nam Pullman City pomaže kao sponzor. Izložba bi trebala biti postavljena od 7. do 14. oktobra. Claudio Osorio je Kolumbijac koji dugo živi u Nemačkoj. Došao je jednom u kaubojski grad, video predstavu i naslikao me. Kazao mi je da sam ga inspirisao i odlučio me naslikati. Zaista je vrhunski umetnik. Dozvolio mi je da je pošaljem vama da je čitaoci Oslobođenja mogu videti. Sarađujemo od 2019. godine. Crtao me je kao El Mariachia, kao Zoroa. Radio je od tada plakate za predstave u Pullman Cityju.
Iz filma iz 1963. ima fotografija gdje njih dvojica veslaju u kanuu u kanjonu Rio Pecosa, to jeste rijeke Zrmanje. Ponovili smo tu scenu nas dvojica nakon 61 godine
Njegove slike su motivisane etničkim statusom Indijanaca iz Kolumbije, Indijancima iz Amerike te posebno likom poglavice Apache Indijanaca - Winnetuom.
Na specifičan način se spremate za uloge sa životinjama. Snimali ste sa svojim vukom Louiom, čije je indijansko ime Kashina, i svojim konjem sa kojim je snimao scene gdje galopiraju kroz vatru, te orlom i medvjedom. Da li je istina da ste mjesecima živjeli sa vukom zbog uloge?
- Istina je. Vuk je morao da se nauči na mene, na ljude, na publiku. Igrao sam sa njim u predstavi u Pullman Cityju. Na sceni su bili i konji. Prvi put sam igrao na bini sa vukom 2017. godine.
Šest meseci sam spavao sa vukom u njegovom kavezu. Spavali smo jedan pored drugoga, šetali smo zajedno, jeli jedan pored drugoga, svako svoju hranu. Davao sam mu da proba i svoju hranu kada bi jeo meso. Mokrili smo na istom mestu. Pokazao sam mu da sam kao on, samo što sam ja njegov šef. Morao sam mu pokazati ko je glavni. Vukovi su me na kraju primili u svoj čopor. Bio sam siguran u svog vuka da mogu glumiti sa njim na bini.
Isto tako sam radio sa svojim konjem. Verujte mi da smo nas dvojica kao najrođeniji. Stojim na stepenicama i zovnem ga, on se popne uz stepenice do mene. Životinja treba uvideti da mu je neko prijatelj. Uvek ima glavni u krdu ili čoporu. Kao i kod ljudi, neko je glavni.
Ovo govori koliko ste posvećeni kao glumac, kao neko ko živi za tu ulogu...
- Svaki posao koji se radi je težak ako se želi raditi onako kako treba. Težak je i posao novinara. Trebate puno toga znati i pripremiti se da biste uradili tekst. Kod mene je da se pripremim za ulogu, da naučim tekst, da oni koji gledaju vide da ja osećam taj momenat. Ako je Winnetou tužan, treba da to pokažem publici. Ljudi moraju to osetiti. Meni je to u krvi. Volim od srca to što radim.
Među vukovima
A raditi sa životinja je mnogo teško. Životinja vidi da li si dobar ili nisi dobar. Imaju taj osećaj. Ako te ne prime u svoju familiju, onda nemaš šanse da uspeš sa njima. U Hrvatskoj sam prilazio divljim konjima. Nisu bežali, ali su se odmicali pomalo. Sve dok nije došla kobila koja je bila glavna u krdu, šefica, sa kojom sam ostvario kontakt. Bilo je opasno to što sam radio, ali je uspelo. Prišla mi je, onjušila me, pomazio sam je. Otišao sam s njom do ostalih konja. Niti jedan se nije pomakao. Kad me ona dovela do njih, postao sam njihov. Tako je bilo i sa vukovima. Životinje osete ako im neko želi uraditi nešto loše.
Filmovi o Tarzanu i Bruceu Leeju obilježili su Vaše djetinjstvo. Jesu li ti junaci krivi što ste postali glumac?
- Kad sam bio dete, roditelji koji su radili u Nemačkoj su me ostavili kod svojih u Prokuplju. Išao sam tamo u prvi razred osnovne škole. U bioskopu sam gledao Tarzana sa Johnnyjem Weissmullerom i filmove sa Bruceom Leeom. Hteo sam da budem jak kao Tarzan, ali ne u džungli, nego u stvarnom životu. Kad sam se vratio u Nemačku, sa osam godina naučio sam nemački jezik. Govorio sam im da želim biti glumac. Počeo sam kao kaskader. Tako sam napravio prve korake u svetu filma.
U Nemačkoj niko neće nešto da ti pokloni, moraš sve sam da zaradiš svojim radom. U ovom poslu u filmu i pozorištu teško je naći prijatelja. Svi te gledaju kao konkurenta. Možete biti kolege samo dok radite zajedno. Prvi sam u svetu koji je skočio zapaljen bandži džamping sa visine od 60 metara. Sa konjem sam snimao scene gde galopiramo kroz vatru. Počeo sam kao kaskader sa 18 godina.
Na jednom kastingu 2015. primetio me režiser Mike Dietrich, šef magazina Karl May Treff, koji je rekao da sam isti Pierre Brice i angažovao me. Zahvalan sam tom čoveku što mi je dao ulogu u novim filmovima i serijama o Winnetuu.